Заправо, није се завршило, ништа се није завршило, никада се неће завршити јер смо, нажалост, народ присећања а не сећања.
У сред Србије, у сред Генералштаба славне војске, међу народом који се вазда борио за мир, а са миром није умео да се избори…
Док год проклети крвници, тај пакт звери и ђавола звани- НАТО има поменуту “канцеларију за сарадњу” у Србији, дотад ће 24. март бити датум почетка бескраја!
У међувремену ћемо се само присећати.
Сећање нам је под окупацијом, сећања се само присетимо над гробовима знаним и незнаним о које се поштапамо, о које се дохватимо као о пале тарабе док посрћемо, убеђени да корачамо своји на својему…
Србија је под окупацијом, колонија, запећак колоније, излетиште крвника и џелата које смо дозвали у чело трпезе, а трпеза на гробовима…
Дозвали смо их да буду здравичари о поменима и задушницама жртвама.
Где звери нису могле преко Кошара, Паштрика, Коритника, Јуника, Призрена, Ђаковице, Бајгоре, Дренице, Качаника…могу ногу пред ногу, ко на корзоу, улицама “слободне” Србије…
Бољи од нас, најбољи међу нама пострадали су да би нас најгори убеђивали како ваља опростити али не и заборавити!
Како да опростимо крв невиних?!
Хришћанин сам али не умем да праштам врисак мајке за дететом, расуте кости по Проклетијама, обезглављена тела, црнину старице што на прагу спаљеног дома још чека синове, ил смрт, па ко је пре благослови…
Михаило Меденица/Два у један