Поглед из мрака, а у мрак: Силовање

У медицинско – правној терминологији силовање је „полни акт изведен уз примјену силе и противу слободне воље једног од актера“, и сврстава се у ред најтежих кривичних дјела. Иако се у физиолошком смислу битније не разликује од нормалног и обострано вољног чина, брутална агресија на ум и тијело силованог, осјећај ропске понижености и немоћи чине да су последице и трауме нешто чега се жртва скоро никад не ослободи и опорави и што, најчешће, представља непремостиву препреку за њену ресоцијалиацију.

Али, осим овог физичког чина са психичким последицама, постоји силовање као психичка присила које је, за разлику од претходног, најчешће једнократног чина, у продуженом трајању и које, такође за разлику од претходног, скоро никад не буде санкционисано. А последице му, по погубности, нивоу фрустрација, тешко контролисаног бијеса изазвног немогућношћу било каквог отпора, нијесу ништа мање фаталне од физичког чина. Такође, за разлику од физичког силовања које је јединачан чин, ова врста силовања као жртву има читаве друштвене заједнице, народе, државе…

Ово што живимо и што нам се догађа често ме неодољиво подсјећа на тај бестидни чин насиља које је, често, по интезитету јаче и од физичког. Колико год формално живио слободно и слободу, никако не могу да одагнам визију емотивне бодљикаве жице којом сам омеђен и у којој ми је тјешње од ћелије три са три у спушком Истражном гдје су ме „истраживали“ пола године. А та тјескоба која притиска и спутава, која ни снове не оставља недирнутим, није од јуче и дужа је, ево, и од најдуже законом прописане робије.

Силују ме и силују нас (уличним сленгом речено: туцају у здрав мозак) деценијама. И покушавају да ми силом утјерају свијест како сам онај који нијесам, како сам од јуче а не од прије толико вјекова, да нијесам чији сам већ да су ми родитељи неки који се одметнуше од рода и коријена, да ме не грије излазеће већ залазеће сунце. А кад су моји прије десет вјекова закопавали темељни камен Ђурђевић Ступова њих није било ни у примисли.

Силују ме да заборавим језик којим сам задојен, а тик до куће ми је Шудикова чији монах Мојсије, печатајући у Млецима далеке 1563. године „Молитвослов“ потписа га са „јеродiакон моiси от српские земли, отечеством же от мјеста нарицаемаго будимли“! Силује ме некакав Аднан, доктор нечега од Осијека, да прихватим да ми је матерњи неко његово језичко недоношче, порођено бестијалним силовањем српског језика. Да заборавим на професора Чеда који је, усред браства и јединства, строго забрањивао да његов предмет називамо „српско – хрватским“, говорећи како тим језиком можемо говорити тек кад минемо далеко низ Тифран. Тјерају ме да се потписујем латиницом као да ми ни педесет километара није од колијевке мјесто на којем је, у манастирској тишини и стрпљивом монашком руком, по жељи жупана Мирослава, писано Јеванђеље, најстарији споменик ћирилице.

Изгоне ме из цркве Светог Јована Крститеља, у чији темељ први закопа крампом чукунђед ми Лабуд и утврди га тако да јој ни вјекови не могаху ништа. Дан – ноћ ми испирају мозак како сам туђин у рођеној кући, како сам шпијун и туђински измећар и поданик они који пољубише скуте сваком насилнику који диже ону ствар на ову вукојебину од које ми нема ни љепше ни милије. Лажу и клевећу како хоћу да је заметнем про леђа и однесем ко зна куда, као да у њу нијесам срастао коријеном дубљим и од њихове мржње и од њихових лажи и везан оним што ми је и са Небом веза: кућним прагом и очевим гробом. Хор клеветника и врана, предвођен између осталих и оном за коју један духовит садруг недавно рече да „има више презимена него мандата“ као и оном што се рукомеће и размеће, појачан мегафонима Јавног, без зазора и умора крешти једну те исту како ми неће дати оно што је моје колико и њихово и како ће од мене да бране и одбране оно што ја волим и чувам искреније и преданије од свих њих скупа.

Тјерају ме да не вијем заставу под којом су ми јуришали, мрли и гинули, а каткад и у сватове ишли, сви који ми у родослову стоје прије мене, умотавајући ме у ону коју скроји највећи међу мрзитељима „тробојке“! Хоће да ме дигну на на химну коју ми спјева онај у чије име данас некакви сулуди јуришају на све моје, пљују и псују, а знају и да копљем од барјака замахну.

Трубе на сва звона, а и аутосиренама халабучу, да ово није оно што је записано рођењем већ некакав „Монтенегро“ којем свако мало кликну „е, вива“! Да нијесмо браћа браћи (само онда кад су туристи) већ дојучерашњим душманима. Вриште ми у уво како морам да заборавим на Паћаршију у којој сам рођен, да се одрекнем ђедовине како би ме „наградили“ мјестом тик до врата у клубу оних који су ме колико јуче засипали уранијумом и стријељали ми дјецу. И тако, из дана у дан, годинама, деценијама, вијек, силују и утуравају ногама и рукама. И још се чуде што се опирем. Што, као Кочићев Давид Штрбац, просто не застењем од милине и што се не одрекнем и себе и свега што јесам да бих био као они. Да се одрекнем вјекова да бих био као они који су од јуче а тешко да ће потрајати до сјутра.

Свако силовање је противправни чин и као такав кажњив је по закону и запријећен дугогодишњом робијом, па би и ово ништа мање тешко и погубно ментално „силовање“ требало да буде сврстано у исту категорију. И требало би га пријавити, али коме? У Колашину више не примају пријаве, а Катнић, као прва адреса је први међу „силоватељима“. Биће, ипак, да ће бити по оној Његошевој, којег такође желе да ми отму, „крст носити нама је суђено“!

Емило Лабудовић/ИН4С