Подсећање на време када су, пре две деценије, бомбама убијани и мали анђели. У дневнику незаборава и опомене “вечерње Новости” у споменик на Ташмајдану уписале и редни број смрти.
Подсећање на време када су, пре две деценије, бомбама убијани и мали анђели. У дневнику незаборава и опомене „вечерње Новости“ у споменик на Ташмајдану уписале и редни број смрти
БОМБЕ су им прекинуле загрљај са родитељима. Јединим уточиштем,последњу топлину. Пресекле први додир младалачке љубави и први пољубац. Прву сетву девојчице на очевој њиви. Игру на мосту. На путу до школе. У купатилу, погодиле малену Милицу Ракић.
Зауставиле смех и радост детињства у подруму Милића, једне обичне сурдуличке куће. Отргле цурицу од мајке која ју је на свет донела после осам месеци борбе да у колевци заљуља једино потомство.
Пројектили су их зауставили и у повратку кућама. То су албанска деца, заувек заустављена у селу Кориша, код Призрена. У Приштеини, под рушевинама, у првим данима НАТО агресије, убијено је троје малишана турске породице Гаши: Дениза (5), Реа (7), Деа (9). Три девојчице, нађене су под рушевинама, у наручју родитеља.
Ова, деца турске породице Гаши била су и прве жртве НАТО агресије која је почела 24. марта 1999. године. Репортери „Новости“ били су тада у Приштини. Рушевине још нису биле рашчишћене. Рођаци и родбина убијене деце сами су, рукама, подизали греде и трагали за децом. Ужасне су то успомене. Ожиљци с којима живимо. И, с којим ћемо живети.
Било је то 7. априла 1999. године. А четири дана касније, у Мердару, убијена је девојчица Бојана Тошовић. Имала је само једанаест месеци. Нашли су је у загрљају оца Божине. Тата је покушавао да телом спасе своју цурицу.
Дан после, у бомбардовању међународног воза на мосту у Грделичкој клисури, заустављено је детињство шестогодишњег Бранимира Станијановића из Алексинца. Слике ужаса уписане су у меморију спасилаца који су прикупљали спржено тело дечака.
Дајана и Стефан Павловић
Породица Станијановић, после ове трагедије, није се оглашавала. У рањену душу закопала је, вечно, и приче и слике.
Несрећи, којој се нико није надао, није било краја. Редни број смрти није стао у Грделичкој клисури. НАТО пројектили су, 14. априла, погодили избегличко „Мајино насеље“, код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избеглице из Хрватске. Оне избеглице које су, од Шида у возу који није стајао до Косова Поља, транспортоване да се збрину у Метохији. У баракама, вечном уточишту, убијени су Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). У истом дану, под истим бомбама, смрт је стигла дечицу Адема Мунчаја и Арту Лугић из Ђаковице.
Бомбе нису бирале ни по националности ни по вери. Бол родитеља за изгубљеном децом је – бол који нема меру. Бол – непребол. Тако нам је говорио Александар Митић из Рибинца код Врања, отац убијене Ирене (15).
Немам снаге ни реч, више, да изустим. Коме је сметало моје дете које је изашло на њиву да засеје кукуруз. Коме?
Анка и Боро Стојановић из Врања, сав ужас који су доживели после смрти своје Милице, којој су у дванаестој години живота прекинути сви младалачки снови и планови, описали су у неколико реченица:
Дуго смо чекали ово дете, осам месеци је Анка одржавала трудноћу како бисмо имали потомство… Кога да тужимо, с ким да се судимо? – говорили су нам.
Владимир и Миљана Милић и Миодраг Младеновић
Иренина последња сетва није била и последња дечја жртва у налетима НАТО бомбардера. Који дан, после, у селу Солдерце код Врања убијен је Далибор Тасић (14). Једино дете Србољуба Тасића.
Враћамо сећање, 19. април 1999, кућа породице Ракић у Батајници. Врисак и јаук Душице и Жарка. Када је њихов дом погодио пројектил, своју цурицу, трогодишњу Милицу, подизали су у наручје, а она им је у наручју издахнула.
Ни да опростимо, ни да преболимо, ко још разуме наш бол, живимо у живим ранама – говорили су Ракићи. Тако говоре и сад, две деценије после НАТО бомбардовања.
Ко да заборави онај мај и једанаести дан по реду, деведесет девете. Тада су на мосту у Владичином Хану, у првом пољупцу, убијени матуранти гимназије Милан Игњатовић (17) и његова девојка Гордана Николић. Милан је желео да студира право у Крагујевцу. Гордана је желела да га следи. Њихови родитељи, у потресном писму „Новостима“, испричали су да су ово двоје младих људи били део – две породице. И, те породице су зауставиле будућност на том мосту, на којем су они неговали своју љубав.
Нема речи, нема снаге за оптужбе, ми смо свој бол закопали и он нас разједа. Изнутра разједа, а ми смо остали да сведочимо – преузимамо део тог потресног писма.
Бранислава Павловић, мајка Дајане (5) и Стевана (8), супруга Владимира Павловића, која је ове своје најдраже 26. маја изгубила у једном трену, неколико минута иза поноћи – никада није имала потребу да било шта каже о страдању своје деце и супруга. Не, јавно. Остало је њено сведочење: „Децу смо из Београда повели у Раљу код Сопота, мислили смо да ће тамо бити сигурнији. Нисмо добро проценили. Ужасно је то кад из рушевина израњају њихове играчке, Стефанов бицикл, а деце нема“…
НАТО бомбе, четири дана после, убиле су на мосту у Варварину Сању Миленковић, ђака Математичке гимназије, а њој су сви предвиђали олимпијске висине у науци којој је, од првих ђачких дана, била посвећена. Сутрадан, у бомбардовању Новог Пазара, под бомбама је заустављено детињство двогодишњег Марка Симића, а на путу према школи убијен је Марко Роглић (14). Марков отац Вукомир Роглић, новопазарски учитељ, написао је сину посвету: „Он је имао свој свет, у том свету није било места за ракету. Живот мог детета је био такав, да је живео живот у брезовим шумама, са патуљцима играо жмурке, брао капи кише, кад поветарац брезу зањише, а мислио је да бреза плаче… Умео је фудбалском лоптом да додирне облаке, кад нема птица – на чуђење дечака и девочица. И прво писмо је написао. Оно, које шапуће љубав… Одговор је стигао касно“.
Бол: Милица Ракић, Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић, Јулијана Брудар, Сања Миленковић, Гордана Игњатовић, Милан Николић, Марко Роглић, Далибор Тасић, Ирена Митић, Марко Симић, Милица Стојановић и Драгана Димић
Да ли је имао ко, а мало их је преживело, у избегличкој повратничкој колони Албанаца који су се враћали кућама, у село Коришу код Призрена, да посведочи, а породицама Бахрије Ахметаја и Рамадана Хасанија убијено је шеснаесторо деце од две до седамнаест година.
Споменик, „Незаборавник“, који су „Новости“ подигле овој деци, именованој и неименованој, спојио је све невине, дечје жртве. Најболније жртве. А било их је 79, колико је уписано на споменику. Толико, за 78 крвавих дана бомбардовања.
СКЛОНИЛИ СЕ ИЗ ПРИШТИНЕ И ПОГИНУЛИ
ПОД рушевинама од НАТО пројектила у Сурдулици 27. априла заувек је заустављено детињство Миљане Милић (15), њеног брата Владимира (12) и рођака Миомира Младеновића (14). Истог дана убијена је Драгана Димић (3), девојчица из Липљана. А, у Мурину, где су уточиште потражила деца из Приштине, убијени су Јулијана Брудар (10), Оливера Максимовић (12) и њихов рођак Мирослав Кнежевић (13).
ЗБОРНО МЕСТО ТУГЕ
СПОМЕНИК „Незаборавник“ који су „Новости“ са својим читаоцима подигле у Ташмајданском парку, белег је за сву настрадалу децу током 78 дана НАТО бомбардовања. Споменик је, свих протеклих година, постао зборно место туге. Неки родитељи, који су у пролеће деведесет девете изгубили децу, и данас долазе да нађу утеху испред овог споменика у коме су, у лику Милице Ракић, имена свих наших Милица. А, стихови уписани, на српском и енглеском, као порука и опомена, реквијем су свим нашим Милицама.
НОВОСТИ / Српска историја