Зоран Радосављевић, од оца Светозара и мајке Радојке је рођен 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији и да је, због потребе службе, често мењао место становања и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио.
Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Школовао се у Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. Као дете је био весео, враголаст, али и предан школи.
По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње је у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. А 1992. године бива унапређен у чин капетана 1. класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства. Постхумно, на аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу.
1996. године уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године.
Није имао деце и није био ожењен, али је живео са девојком у изнајмљеном стану у Новом Београду.
ХЕРОЈСКО ЖРТВОВАЊЕ
У време почетка НАТО агресије на СР Југославију, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“ која је била смештена на војном аеродрому „Батајница“, крај Београда. Тај аеородром је већ у првим данима агресије био жестоко бомбародван од НАТО авиона.
26. марта 1999, само два дана након почетка бомбардовања, пуковник Слободан Перић и његов колега Зоран Радосављевић добили су наредбу о полетању и супротстављању НАТО авијацији.
“Одем с покојним Зораном Радосављевићем кући да се одморимо. Дошли су и моји родитељи, рођаци и комшије. Сви су хтели да знају шта се дешава, колико ће да потраје. Мени пукне филм и кренем назад у јединицу. На вратима ми се Лука, који је имао две године, обеси о ногу и каже: „Тата, немој да идеш.“ Тешко ми је, али шта ћу, морам. Одем до Радосављевића, звоним на интерфон, кад његова мајка Рада и тадашња девојка излазе на прозор. Рада ми добацује: „Буцо, пази ми на Зорана“, и ми одлазимо. Тог дана 26. марта полетели смо нас двојица. После силних маневара у ваздуху и избегавања НАТО ракета погођени смо обојица. Када сам видео да авиону нема спаса, за трен ми је кроз главу прошло „тата, немој да идеш“, повукао сам ручицу и катапултирао се. Искочио сам са седам-осам хиљада метара. А кад се седиште окренуло наопачке, угледао сам рупу испред себе од 5.000 метара и једино што сам пожелео је да се падобран отвори. Тај страх нисам никад осетио” рекао је о том догађају пуковник Перић
26. марта 1999. године Зоран се добровољно јавио да оде на борбени задатак. З
Његов авион МИГ -29. према званичној верзији, оборен је у ширем рејону Лознице али су олупина и тело пронађени одмах увече од 16 и 17 година старих дечака недалеко од места Теочак код Бијељине у рејону Мајевице, на територији Републике Српске.
Захваљући тим дечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен.
Са њим је те вечери оборен и мајор Слободан Перић који се спасио искакањем.
Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а његово тело са седиштем на другој. Српски дечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали војсци Републике Српске. Војници су га пешке преко њива пренели у болницу у Лозници.
Убрзо су дошли амерички војници и малтретирали мештане да кажу где је пилот – причала је касније Зоранова мајка.
Дан пре погибије однела му је, каже, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком, и молила га да не лети. Он јој је тада рекао:
“Мама, морам. Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.“
Зоран је сахрањен три дана касније на гробљу у Београду. Зоранова мајка, која сваког дана обилази синовљев гроб на београдском гробљу Лешће.
НАСЛЕЂЕ
Зоран Радосављевић је био пасионирани једриличар и оснивач ЈК Поларис. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи његово име – Зокијева регата. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду.
Пилот Зоран Радосављевић посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен указом свог команданта. Медаља за храброст добијена у рату је неупоредиво блиставија од оне што се добија у мирним временима. Још је сјајнија ако је додељена посмртно. Главна улица у београдском насељу Батајница данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.
На Саобраћајном факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име.
О јуначкој погибији и херојству мајора Зорана Радосављевића испеване су бројне песме и снимљени документарни филмови.
Злочини над Србима / Српска Рамонда