Не браним и не нападам, само се питам, мада ће ми, изгледа, ускоро и то бити забрањено. А шта је човјек ако се не пита и запиткује, ако не сумња, ако не провјерава? Од како се усправио и загледао у небо, са тек мрвицама и зачецима свијести, човјек не престаје да сумња, да трага и да се пита, јер без сумње и питања нема ни одговора. А без одговора, опет, нема напретка, нема искорака, нема достигнутих циљева.
Питање да ли је несумњиви масакр у Сребреници злочин или геноцид опет је узбуркало духове и долило погонско гориво распадајућој крнтији којом се ДПС и његови трабанти још увијек тоциљају политичком џадом Црне Горе. Изјава министра правде да признаје и осуђује злочин а сумња и чека непобитан доказ за геноцид, изазвала је хорско грактање дежурних стрвинара и „чувара“ табуа званог „геноцид у Сребреници“. Колико год забрањено и проскрибовано, питање која је мјера злочина да би се квалификовао геноцидом још увијек није добило прецизан и мјерљив одговор. Колико то износи у стотинама, хиљадама, милионима? Ако је (наводних и још недоказаних) осам хиљада жртава у Сребреници геноцид, јесу ли четири хиљаде мртвих у сусједном Братунцу и Поточарима то исто? Ако је бројка, утврђена или не, мртвих у Сребреници доња граница геноцида, шта је онда Јасеновац? Ако је Сребреница синоним геноцида, шта су онда Хирошима и Нагасаки? Шта су онда шуме Вијетнама, Лаоса, Бурме и Камбоџе спржене напалмом? Шта су онда тоне и тоне касетних бомби изручених над Србијом. Ако су у Сребреници погинули хуманост и међународно ратно право, јесу ли преживјели након сијања уранијумске муниције по СРЈ? Могу ли се злочини мјерити само бројкама и која је то изнад које злочин поприма монструозну намјеру „истребљења једног народа“? И може ли то бити дефинисано законима и декретима, изјавама и саопштењима?
Има ли веће истине него што је Бог? Па, опет, људи од настанка религије вјерују, сумњају и одбацују ту истину. Је ли, онда, „истина“ о Сребреници изнад свих других истина? Јесу ли седам стотина година у Хагу одрезане робије неупитан доказ те „истине“ и шта су оне у односу на хиљаде и хиљаде година робије, на стотине хиљада одсјечених глава, стријељаних и објешених у име других „истина“ које нијесу издржале испит времена? И је ли Хашки трибунал Страшни суд над којим нема другог суда и истина којој нема ни приговора ни поговора? Није ли то био и суд Инквизиције чије су пресуде предесетиле западну цивилизацију а за чије „пресуде“ истина уопште није била пресуђујућа? Уосталом, ако је непобитно доказано да се у Сребреници десио геноцид, зашто онда ту „истину“ бране законима и резолуцијама. Ако је то истина над истинама, зашто се онда не брани сама?
Не браним и не оптужујем никога, министра Лепосавића поготово не. Али, браним и своје и његово, и право свих на овом свијету да сумњамо, питамо и преиспитујемо. У све. Од Бога до Сребренице. Тек истина ван сваке сумње може да буде лијек и за тугу Сребренице и за све друге туге овог сулудог времена. И сасвим ми је свеједно то што тврде како су многе са списка убијених сретали по Лондону, Бечу, Минхену, Луксембургу и Паризу, како многи од стријељаних гласају сваких босанских избора, у Сребреници се десио стравичан злочин. Да ли је страдало осам хиљада или која хиљада више или мање, ни најмање не спори ту чињеницу. Али, да ли су осам хиљада (хиљада више, хиљада мање) мртвих довољна мјера за истребљење једног народа, што је основна дефиниција геноцида – сумњам. Сумњам упркос Хагу, мајкама Сребренице, Милу Ђукановићу, Андрији Николићу, оном Ервину Ибрахимовићу и свима који клепећу том клепетушом!!! А да су тих осам хиљада (хиљада више, хиљада мање) више него довољне да баце мрљу на један (српски) народ – не сумњам. Као што и не сумњам и у истину да је баш ова намјера како у коријену овог злочина тако и у његовом продуженом трајању.
Рат је сам по себи зло и злочин и несумњиво има злочин као трајни резултат. И довољна је насилна и противправна смрт једог човјека да потврди овај аксиом. Али и од самог злочина смрти већи је злочин различитог вредновања и категорисања мртвих. И нико ми никад, макар донијели сто закона и резолуција, макар Мило, Андрија, Ервин и ини запјенили од доказивања, неће ми моћи доказати да сузе мајки Сребренице боле више од суза мајки Братунца, Поточара, и свих других стратишта широм свијета.
Емило Лабудовић/ИН4С