Зближавање Пекинга и Техерана брине Американце али радује Русе

Џо Бајден је веома незадовољан многим стварима у савременом свету: На пример, не воли зближавање Пекинга и Техерана.

На питање прошлог викенда о партнерству између две азијске силе, амерички председник нагласио је да је „већ дуги низ година забринут због кинеско-иранске сарадње. Убрзо је Бајдену одговорио секретар Врховног савета за националну безбедност Ирана Али Шамхани који је написао да је Бајденова забринутост апсолутно оправдана.

„Свет није само Запад. У међувремену Запад се састоје не само од Сједињених Држава, које не признају законе и три европске државе, које не испуњавају своја обећања. Бајден је у праву због своје забринутости. Процват стратешке сарадње на Истоку убрзаће пропадање Сједињених Држава.

Потписивање мапе пута за стратешко партнерство између Ирана и Кине део је активног отпора “.

Да, нови озбиљан разлог за забринутост Американаца био је споразум закључен у Техерану у суботу о политичкој, стратешкој и економској сарадњи Ирана и Кине на период од 25 година.

Разговори о овом документу трају већ дуже време: о томе су се договорили још 2016. године, током посете Си Ђинпинга Ирану, а сам споразум је био спреман пре годину дана. Тада су почели да плаше не само Американце и арапски свет, већ и саме Иранце. Штавише, застрашени су били не само опозиционо настројени емигранти, посебно син последњег шаха, већ и такви независни политичари као што је бивши председник Ахмадинеџад (иако је за њега ово више елемент припреме за предстојеће председничке изборе, на које међутим, тешко да ће бити примљен).

Тајни протоколи! Кина ће успоставити војне базе на иранској територији! Кина ће откупити све иранско богатство, а Иран ће се наћи у кинеској замци дуга! Иранске власти покушале су да увере да у споразуму није било тајних протокола, а сада обећавају да ће његов текст објавити у блиској будућности. Из нацрта споразума који су раније прешли у штампу јасно је да је заиста веома великих размера, али је јасно да не може бити говора о било каквој куповини Кине од Ирана. Обе државе нису само међу најстаријима на земљи, већ и изузетно цене свој суверенитет – и једна су од ретких земаља на свету које га заправо поседују.

Дакле, без обзира колико су велике обећане кинеске инвестиције – а процењују се на 450 милијарди долара – не постоји продаја Ирана. И постоји стратешки избор његовог руководства – и то је оно што брине атлантске елите.

Није ствар само у томе што Кина гради „Један појас, један пут“ (што ће Атлантистима одузети способност да обуздају Небеско царство, укључујући и његове везе са светом), она гради нову светску архитектуру. Прво за Азију и Евроазију, а потенцијално и за цео свет. Ово није кинески свет уместо амерички – ово је свет стратешких савеза између независних центара моћи који међусобно сарађују како би се ојачали, што аутоматски доводи до слабљења утицаја Запада уопште и Посебно САД, на њихово избацивање из Евроазије на елиминацију света. Наравно немају сви потенцијални учесници Новог пута свиле стварни суверенитет али чак и они желе да смање своју зависност од Вашингтона и добију стварне инвестиције за своју економију. А такве независне земље као што је Иран уопште немају никаква спољна ограничења за партнерство са Кином.

Бескрајне санкције, притисци, претње ратом, провокације, демонизација: након распада СССР-а, америчка пропаганда претворила је Иран у пакао, заправо заузео је место „непријатеља број један“. Али, ни непрекидни потоци лажи, ни невиђене санкције нису успеле – Иранци су издржали. Штавише проширили су свој утицај у региону, укључујући и искоришћавање последица америчке агресије. На Блиском Истоку су постали главни противник Сједињених Држава – а за велики део исламског света постали су модел отпора спољном притиску и западној агресији. И све то у врло тешким спољним околностима – није лако одупрети се светском хегемону, чак и оном који пропада.

Јасно је да Иран свих ових година није био потпуно сам: у близини је била и Русија, захваљујући којој је 2015. године проблем са иранским нуклеарним програмом (који није био војне природе, али су га Сједињене Државе користиле за организовање међународних притисак на Исламску републику), главна трговина Кина је постала партнер. Али пре почетка активне конфронтације са Западом, и Русија и Кина биле су принуђене да обуздају везе са Ираном и обрачунају се са западним санкцијама. Али сада је то време прошло – и приближавање Техерану ће се убрзати.

Иран је одавно у реду у ШОС – деценију и по је посматрач у овој руско-кинеској организацији за одржавање безбедности у Азији. Улазак Ирана у редове пуноправних чланица ШОС-а, заправо постаће потврда његове геополитичке оријентације према Русији и Кини јер је војна сарадња већ одавно више него активна. Не тиче се само снабдевања оружјем, већ и заједничких акција Русије и Ирана на бојном пољу у Сирији и заједничких вежби морнарица три државе у Индијском океану.

Иран је кључна земља за читав Велики Блиски Исток, а због свих недоследности између сунитских Арапа и шиитских Перзијанаца, Русија и Кина су оне које су заинтересоване за ублажавање конфронтације и помирења између Ирана и његових арапских суседа. Американци су непрестано играли контрадикције, надувавајући их и користећи их да ојачају своје позиције у региону али нису сломили Иран нити донели мир у регион. Напротив, уништавањем Ирака покренули су ланчану реакцију дестабилизације читавог арапског света, на чијој је позадини дошло до јачања иранских позиција у региону. У наредној деценији утицај Сједињених Држава на Блиском Истоку ће опадати, док ће Русија и Кина, напротив наставити да освајају бодове и јачају своје позиције у региону, допуњавајући се.

Кина ће играти све већу улогу трговинског и инвестиционог партнера за регион, а Русија ће деловати као политички гарант (и арбитар) и војни партнер како би Арапима омогућио да смање зависност од Сједињених Држава.

Иран је издржавши 40 година конфронтације са Западом, примајући кинеске инвестиције и јачајући везе са Русијом (укључујући и закључењем споразума о слободној трговини са Евроазијском унијом), може значајно подићи своју економију. Због санкција и ограничења, иранска економија и даље заостаје за Г2, али ирански потенцијал је огроман и с правом би требао припадати клубу великих сила.

У свом раду на новом светском поретку, Русији и Кини су потребни управо такви савезници – јаки, независни, добро свесни својих историјских корена и бранећи своје националне интересе као цивилизацијска сила. Иран (као и његов сусед Турска) несумњиво је једна од таквих великих држава.

Петр Акопов, РИА