Један од главних праваца спољне и унутрашње политичке агенде америчког председника Џо Бајдена постала је борба против климатских промена која подразумева улагање од две билион долара у развој еколошки прихватљиве „зелене“ енергије.
Повратак Париском климатском споразуму био је први корак у спровођењу Демократског плана за револуцију чисте енергије и правде у животној средини. У оквиру овог пројекта планирано је до 2050. године у потпуности смањити ниво емисије угљеника, повећати употребу обновљивих извора енергије, увести мораторијум на вађење фосилних горива, активирати производњу електричних возила и њихов активан рад. Декарбонизација и прелазак на чисту енергију планирани су за 2035. годину.
Овај еколошки курс такође се дотиче социјалне сфере: отварање нових радних места и повећање минималне зараде међу мањинама у неповољном положају и обојеним обојеним заједницама побољшаће социјалне и расне неједнакости. Један од начина да се финансијски обезбеди прелазак на чисту енергију и побољша благостање радника биће повећање стопе пореза на доходак на 28% (против 21%, на шта је бивши амерички председник Доналд Трамп смањио порез).
Примена наведених одредби означиће почетак нове, постиндустријске фазе светске економије. Међутим, вероватно је да ова иницијатива може имати мање добрих намера, међу којима је и жеља да се ограничи развој нафтне индустрије у Сједињеним Државама и другим земљама света: ове акције одговарају покушајима председничке администрације да спречити завршетак пројекта Северни ток 2. Ипак, стручњаци примећују да ће гасовод моћи профитабилно да функционише у условима „зелене енергије“ јер се њиме не може транспортовати само природни гас, већ и водоник.
Штавише, план представља специфичну претњу за саме Сједињене Државе: смањење производње нафте од стране америчких компанија неизбежно ће довести до ризика да Сједињене Државе изгубе место на међународном тржишту нафте. То ће имати позитиван ефекат на удео осталих произвођача нафте и отворити директан пут за јачање позиција конкурената – пре свега Саудијске Арабије и Русије. Минимизирање понуде енергетских ресурса пратиће истовремено повећање потражње за њима, што ће у оквиру инфлације довести до даљег раста цена. Истовремено, економско благостање америчког индустријског сектора доводи се у питање, с обзиром на пад његове производње и размере трошкова потребних за спровођење предложеног плана.
План за дугорочну енергетску револуцију може довести до потпуне трансформације економских и еколошких активности како Сједињених Држава, тако и осталих чланова међународне заједнице. Међутим, анализа снага и слабости пројекта за наредни временски период омогућава нам да закључимо да изазови са којима се суочава америчка администрација можда неће имати најповољнији ефекат.