Сат казује да је подне већ минуло, али сјенка скршеног јоргована свједочи да је тек закорачило и расплакало стреху чија се снијежна капа видљиво тањи и нестаје. Како год, пола дана је у златним кочијама сунца већ замакло пут Баља и Козлена. Покушавам да се усресредим на другу књигу Ћосићевог „Времена зла“, на „Отпадника“. Мада описује вријеме комунизма, на његовим страницама опет препознајем неке савременике, отпале као лишће у јесен са грана рода и племена. Кажем, покушавам, јер ми дио пажње одвлачи пренос скупштинског засиједања, питања и одговори, полемике које, не ријетко, залазе у сферу у којој царују ијед, мржња и жал за изгубљеним. Али, кад се за ријеч јавио бивши „соко“ и мултипрактик министар Бошковић, одложио сам књигу и пажљиво га саслушао. Мада дојучерашњи „соко“, више ме је подсјећао на оперушано пиле ћурана, али лична перцепција и не мора да буде пресудна у категоризацији појава и личности.
Грактао је, ћ(урликао), пијукао и разним ономатопејама које би тешко класификовао и бирани орнитолог покушавао да докаже своју супериорност над наследницом његове фотеље. Колико год било мучно слушати његово шепурење попут тетријеба у вријеме парења, испод граница укуса и џентлменског односа према жени, граница које чак ни чињеница да је у политици много тога дозвољено, макар за мене било је колико мучно толико и – поучно. Уосталом, од једног магистра ко зна чега било је и за очекивати један тако научно и васпитно поткријепљен приступ. А од свега што је мултикулти Бошковић доцирао, што госпођи Ињац што јавности Црне Горе, посебно ме је дојмило (овај хрватизам је само доказ да сам разумио његово „обнашање“) сазнање да постоји „албански дио Подгорице“! У жељи да одапне што отровнију стријелу у правцу оног дијела сале у којем се колико до јуче шепурио и глуматао („обнашао“) министра, дословце је рекао „да у Војсци Црне Горе нема мјеста оним припадницима који су у оквиру литија цртали тробојке у албанском дијелу Подгорице“!!! Добро, знам, рећи ћеш да се лапсус може омаћи и много паметнијима и језички поткованијима од „сокола“ (мада је именовани „обнашао“ и функцију министра образовања), али лапсус подразумијева и исправку, ако не и извињење. Соко Бошковић је само дообјаснио да је ријеч „о дијелу Подгорице у којем већински живе Албанци“!? Додуше, не прецизира гдје је граница албанско/црногорске подјеле Подгорице, али ме не би изненадило да је то Морача, како то почесто „разграничавају“ из неких албанских кругова.
Више од 37 година живота у Подгорици дају ми за право да јавно питам „сокола“ који је то подгорички кварт са албанском већином? Ако је до јуче министар војни помијешао Подгорицу са Тузима, онда је заслужио три нуле из орјентације и картографије. Али, није „соко“ баш тако незнавен и неупућен. Зна он добро границе дијела Црне Горе у којем су Албанци већина, мада му онај Ник Ђељошај ономад отворено скрену пажњу да не дирају у „његове кругове“! Више је него очигледно, а изостанак исправке евентуалне језичке омашке то потврђује, да се „соко“ већ помирио са чињеницом да црноцрвени „двоглави орао“ од преко границе већ надлијеће поменути дио Подгорице и остале крајеве Црне Горе у којима му вију барјак као своју територију. Да се, заједно са дојучерашњим саборцима, сагласио да не стане на пут пројекту „Велике Албаније“ и њеним картографима. Јер, по његовом и схватању булументе око њега, било шта „велико“ није опасно по суверенитет и територијални интегритет Црне Горе, осим, наравно, ако није „Велика Србија“!!!
Претпостављам да ћеш одмахнути руком и рећи да претјерујем, али знаш ону народну да се „онај кога је змија гризла и гуштера боји“! Тако смо одмахивали руком и седамдесетих година прошлог вијека када је кренуо јуриш на Космет. Тако смо олако прешли и преко упозорења покојог ђеда Михаила како ће нам „комшије“ брзих дана банути на праг. А ено их, попели су се и присвојили пашњаке Мокре на којима си се и ти играо док смо ђед, ујаци и ја косили и скупљали сијено. Посјекли су сваку смрчу, јелу, бор и букву све до под Гроц, али нама никако да дође до грла и из дупета у главу! А „соко“ се данас без устезања и резерве (исправке и извињења: таман посла) придружи јату стрвинара који чекају своју прилику. И док сви скупа будно мотре да се коме у Црној Гори, макар и као лапсус, не омакне било шта српско, канцер „двоглавог орла“ озбиљно нагриза црногорско државно ткиво. Још само да се Ник и „соко“, уз патронат оне Џудит, договоре докле је чије. Волио бих да нијесам у праву, да сам се преварио и да је „соколово“ крештање последица његовог излива нескривене мржње према новој власти, али ме језа подилази од оне наше варијанте Марфијевог закона да је онај ко је зло слутио вазда био у праву. И што више одмиче овај предиван и сунцем окупан дан, с ведрог и као око бистрог неба слутим сјенку јата стрвинара који ти круже над очевином.
Емило Лабудовић/ИН4С