Тако изгубљени у времену изгубљени и у простору… Сличних обрачуна са илузијама морали би се одрећи и они који су прошлост попут бившег диктаторског режима који се распада… Сједећи на обали мора у Игалу. Од апсурда ништа веће нема ни у природи ни у друштву.
Слике, последице дјеливања једног политичког небића. Море избацило црни шевар… Ко не схвата да је комунистичка диктатура по овим бреговима и обалама прошлост, тај је луд. Исто, као што ни персона која ми је на уму, не схвата да је готово са црним шеваром комунизма…
У апсурдном свијету ништа се лакше не угаси од одговорности, која на крају сасвим пресахне… Као што су на плажи у Игалу сасвим пресахли и најмањи таласићи… Јутро, прољеће долази. Пролеће, а ништа не пролеће. Слика је укочена иако гледам море… Долази прољеће и подсјећа на волшебну егзистенцију.
. Па ипак, све што се догађа као да су само потоњи резултати инерције… Такво расположење срело ме на магистрали преко Грахова. Исто осјећам и сада, на обали мора, али инерција ће тек бити – видљивом – кад опет запловим преко камене пустиње… Свијет ништа не може учинити мртвим попут погрешних друштвених дјелатности. Дух искошене дјелатноси и свијет искоси. Неко се стално бавио вама, али уопште није познавао ни вас, ни ваш случај…
Да ли је некад текла ријека преко Граховског поља. То што гледам личи на речно корито. Или је прокопавао неки социјалистички ужас… Тек је свануло, опет сам кренуо, али, опет, као да се пут само испред мене креће… Који још не схватају о каквој је илузији ријеч, нарочито да се поприпазе сада под прољеће… Иако се наша прича о црногорском прољећу тек уклапа у временску прогнозу…
Вјероватно, и прије Ричарда VIII, неко је рекао да није важно је ли мачка црна или бијела, важно је да лови мишеве. Али, у Монтенегру има мачака које уопште не лове мишеве. Зато није ни чудно што миш још коло води, иако је режим пао… Само се треба сјетити да је режим пао..! Народу коме се лако избрише сјећање, још лакше га историја заборави. Па ипак, ни такви не могу бити толико лоши, да би западним “партнерима” били добри. Чак ни са таквим избрисаним сјећањем.
То није схватио ни наш диктатор… Наша основна стратегија претпоставља да нас западни партнери бране од свега и свакога. Таква одбрана Монтенегра истовтовремено значи потпуну предају западним партнерима које само ми именујемо партнерима… Некоме из власти се омакло па је рекао: не можемо пола државе стрпати у затвор..?! Шта то значи..? Значи – кад би пола државе стрпали у затвор – Монтенегро не би могао бити независан, ни суверен, заједно значи – недорастао – за озбиљне пројекте… Зато још увијек стојимо у мјесту, а само се пут испред нас креће, како покретне степенице у Voliju… У бездуховном – кафкијанском свијету – ништа се не учи нити можете научити, пошто се све унапред зна… Сваки сељак у гостионици зна да геометар К. не може стићи до замка. И ваш писац је стигао до обале мора, ето и сједи ту, али то је као неки сан… Само К. не зна да не може стићи у Замак… Са друге стране, тако дјелује и наш апсурдни јунак – диктатор – који је изгубио сваку везу са циљевима… Шта тек рећи о његовој бирократији – министрима – пољопривреде, туризма, саобраћаја, унутрашњих и вањских послова, напосе… Кафкина – мала жена – мишица, не би била задовољна кад би он и сасвим нестао – она би полудјела, зацичала још жешће, јер би мислила да је он нестао ради ње – да је све то опет усмјерено против ње…
Кад би и смрт себи досудио, и окитио тополу на риђој плажи, она би мислила: и – клатећи се, опет пркоси њој… Гледајући једну малу жену у парламенту. Стрепећи да нисам на ивици родне равнопавности. Али, имам рупу кроз коју ћу ујурити: писац је мислио на државицу кроз њену представницу…
У овом свијету свако се мора пазити, јер ће бити објективно одговоран и за оно што му припишу… Већ сам довољно зарадио за приписивање. Срећом, нисам у парламенту, и немам шта да чувам. Јесте, вазда био и остао имун на имунитет… (Недужан, записао на бетонском зиду плаже у Игалу…)
Бећир Вуковић/Видовдан орг