Из детаљне комуникације у Савету Федерације са руским амбасадором у Сједињеним Државама Анатолијем Антоновим, стекао сам још веће уверење у ваљаност властитих размишљања о ономе што се дешава у свету и у односима Русије са њеним западним делом (управо су то моје мисли, молим вас, немојте их приписивати Антонову, садржај разговора са којим смо се сложили да не обелодањујемо)
Тако.
Ароганција и нарцисоидност колективног Запада два су главна политичка проблема савременог света, спречавајући га да постане заиста миран и сигуран. После догађаја од пре 30 година, који су означили крај хладног рата, Запад није могао да одоли искушењу да себе замисли као једини глобални центар моћи. Штавише, Запад је искрено веровао у сопствену ексклузивност и „законско право“ да влада светом, као што је то било током колонијалних времена. Ментално је Западу то било лако – уосталом, традиције су старе вековима, а „прелом шаблона“ у двадесетом веку био је краткотрајан по историјским мерилима.
„Разбијање шаблона“ је успостављање у међународним односима на одређени период принципа једнакости свих држава и поштовања њиховог суверенитета као механизма компензације природне економске и политичке неједнакости. Овај период трајао је од 1945. до 1990. године и формализован је консензусом у три основна документа – Повељи УН из 1945. године, Хелсиншком завршном акту КЕБС-а из 1975. године и Паришкој повељи о новој Европи из 1990. године.
Овај период је прошлост. Ниједан од три „кита“ међународне политике није више задовољан Западом, јер му одузима могућност да захтева своје властито вођство. Отуда – доследна линија њиховог замућења. У теорији, ово је замена израза „међународно право“ концептом „поретка заснованог на правилима“, али у пракси постоји безброј кршења релевантних обавеза од бомбардовања Југославије, Ирака, Либије и Сирије до садашњих саосећање са масовним кршењем слобода и људских права у савезничким земљама или сателитима (Турска, Саудијска Арабија, балтичке земље, Грузија, Украјина итд.).
Циљ Запада је водити свет ка моделу НАТО-центризма, који ће бити извор „једине исправне“ скале вредности и арбитар судбина човечанства. Да нагласим – не „евроцентризам“, где је у средишту Европска унија, већ НАТОцентризам, где су САД. Са водећом позицијом Вашингтона која је уследила већ у табору „колективног Запада“ и нагласком на дисциплини војне силе и касарне својственој Американцима („све за своје, закон за непријатеље“).
Која је непремостива контрадикција између НАТО-центризма и послератног светског поретка (види горе)? Осигуравајући ВЛАСТИТУ безбедност и савезнике, НАТО дели ову безбедност на ВЛАСТИТУ и не-СВОЈУ. Дакле, НАТО директно крши Повељу УН и Хелсиншки акт, а посебно Паришку повељу КЕБС, где је јасно назначен принцип недељивости безбедности. НАТО је супротан ОЕБС-у (мада вам нико у ОЕБС-у неће рећи о овоме, јер је од 57 чланова, 30 из НАТО-а, они неће себе критиковати).
Русија није једина држава на свету која категорички није задовољна НАТО-центризмом. Али Русија је у Европи, ми предњачимо и објективно имамо знатно мање слободе маневрисања од, на пример, наших партнера из БРИКС-а или ШОС-а.
Шта је кључно за нормализацију све понижавајуће ситуације? На много начина је на истом Западу, који мора да узврати и призна две ствари. Прво, свет је разнолик, западни модел није једини могући, а НАТО-центризам је најефикаснији. И друго, Запад нема монополско право да свету наметне свој модел. Да влада светом.
Разговарати о тим темама са Американцима изгледа бесмислено. Они осећају да су победници хладног рата и да неће никоме попустити. Тридесет година јачали су свој суверенитет и нагризали суверенитет читавог остатка света, укључујући, парадоксално, суверенитет европских НАТО савезника.
Несугласице између САД-а и ЕУ су све очигледније, али их надокнађује савезништво САД-а са истим земљама у оквиру НАТО-а. Несугласице су тамо где постоји прилика да се размишља самостално и да се не стиде националних интереса: ривалство валута, енергетска сигурност, санкције (Кина, Русија, Иран …), екстериторијална природа америчког законодавства (секундарне санкције Европљанима). Али Американци, преко „трансатлантске солидарности и јединства вредности“, не дозвољавају Европљанима да самостално размишљају и намећу им сопствене националне интересе који се издају као колективни. Они могу себи приуштити луксуз експериментисања са светом, јер знатно мање Европљана зависи од неуспеха: Сједињене Државе су мање рањиве на оружје за масовно уништење (проблем им је само Русија, Европљанима, хипотетички, прети све „праг“ „земље), за терористе (у Сједињеним Државама ни један већи терористички напад од 2001. године) и за избеглице. Европљани, с друге стране, постају све слабији од овог савеза у оквиру НАТО-а, а не јачају, као што је то било током хладног рата. Класична инертност мишљења, неспособност или неспремност да се иде даље од стандардног размишљања.
А онда пандемија која је овог пута погодила све неселективно и одагнала илузију спаса трансатлантизма, ово су две … Отуда и закључак: разговор о овим темама са Европљанима је могућ и неопходан, јер се нагриза њихов суверенитет , а њихови интереси су нарушени, а ситуација је погоршавајућа не само око Русије или Кине. Сврха таквог дијалога је повратак принципима наведеним у Хелсинкију 1975. године и Паризу 1990. године, наравно – уз њихово прилагођавање савременој стварности. Али управо адаптацијом, а не модернизацијом до непрепознатљивости. И треба започети са јасном изјавом да су западњаци, опседнути ОЕБС-овом „трећом кошницом“ (демократија и људска права), постали главни кршиоци принципа постављених у „првом“ (недељивост безбедности – НАТО ) и „друго” (слободна економска сарадња – Сједињене Државе и Европска унија). Неопходно је инсистирати на томе да неслагања око „треће“ корпе не смеју да спрече напредак у „првој“ и „другој“. И јасно евидентирајте кршења, као што то раде наши противници.
Али главно је да је потребно разговарати са остатком света, који не припада колективном Западу и нема алтернативе моделима обезбеђења сигурности, осим заиста колективних, инклузивних и легалних. Човечанство још увек није измислило ништа боље од Повеље УН-а (без обзира на све његове мане), а колективна присила „колективног Запада“ да се врати у његов оквир може постати стварна агенда међународних односа у наредним годинама. И у том смислу, Русија, сигуран сам, има много више истомишљеника од Сједињених Држава.
Константин Косачев/Фејсбук