Дритане Абазовићу, за разлику од мог колеге и брата, Михаила Меденице, ја те не могу ословити ни са „поштовани“, а још мање са „господине“, ни из пуке етикеције, јер си у мојим очима поодавно изгубио и једно и друго.
Догодило се оно што сам и слутио, коначно си показао своје право лице изјавом како они чланови твоје Владе, који не признају геноцид у Сребреници, не могу у њој остати! (Да будем искрен и ја поодавно мислим, да ни ти ни пола твоје Владе, више не можете тамо остати. Знајући к од кога је и како формирана, више пута сам на овом часном Порталу пожелио да што краће траје како би што мање штете нанијела мојој постојбини!)
Пишући на овом Порталу, са доста детаља, о ономе што ти и твоја претплаћена дружина зовете „безусловно“ геноцидом у Сребреници, рекао сам да сви они од којих то будем чуо, заслужују мој презир, а свак ко покуша да и један и други хашки трибунал помене као суд, да ћу му пљунути у лице. (Срећна је околност да ми је радијус кретања у последње вријеме смањен, тако да ће неки, укључујући и посланике Поглавникове мафијашке партије, који су ову причу заврзли у Парламенту, остати поштеђени ових мојих споменутих реакција.)
Текстове сам, иначе, објавио под насловом: “Сребреници као највећа подвала Србима у 20. вијеку“. Ти, Дритане, по природи свог посла (не мислим на твоју тренутну функцију) и претходних – морам бити директан – обавјештајно-шпијунских аранжмана, бесрамно служиш тој подвали! И то са државног врха моје Црне Горе. И, уопште ме не занима да ли си то морао да учиниш по налогу твоје Амбасаде, (чија се земља баш потрудила, све до ових дана, да се „српски геноцид“ закује за сва времена) или твоје организације Црно без бијела , или је то производ твоје скромне политичке памети (знања, очито, није). Рекао си нешто што је, да поновим, вриједно мог презира! Ти би, с обзиром на твоје факултетско образовање, требало да знаш каква је дефиниција геноцида. И, вјероватно, знаш, а знамо и ја и ти, али то тренутно, не служи сврси…
Прије десетак дана, кад си се вратио из Брисела, тражећи од тамошњих корумпираних бриселских чиновника, да помогну у протјеривању Кинеза и Руса из твоје Црне Горе, рекао сам да од тебе и твојих изабраника у твојој Влади, више ништа добро не могу да очекујем! И додао: Могу, једино, неку нову резолуцију о Сребреници!
Испоставило се, нажалост, да сам био у праву. Није резолуција, јер је једна таква у Милово вријеме усвојена. Није шија него врат, није резолуција, него ултиматум члановима твоје Владе, са почетка овог текста.
Вјерујем да и ти, као и ја добро знамо за извјештај тадашњег представника Уједињених Нација у БИХ, Филипа Корвина, да је у ослобађању Сребренице „убијено око 700 муслимана и да је бројка до 8.000 пропагандно-политичка, да би се српски народ оптужио и трајно завадио са својим сусједима!“. То је тврдио све до своје смрти, 2010. године!
Др Војислав Шешељ, у свом трокњижју „Геноцида у Сребреници није било“ дошао је до бројке 1.2оо, али ми је остало нејасно, и у једном и другом случају, да ли је ту урачунато и оних триста заробљеника из Задружног дома у Поточарима. Тада је један муслиман отео аутомат полицајцу стражару , запуцао , убио га и још двојицу ранио. Полицијска патрола, која је наишла, запуцала је и побила око триста заробљених муслиманских бораца 28. Насерове дивизије.
Изговор да је то била освета за Братунац, за Кравицу и страшне злочине Насерових бојовника у Подрињу, за мене није оправдање, већ злочин за који се морало одговарати! И то иде на душу тамошње српске полиције, a не Војске РС. Познат ми је још један злочин у изведби „Кобри“ из Српске Крајине, који су стријељали пет муслимана заробљених негдје код Сребренице. И за овај злочин сви учесници су одговарали пред српским судовима и осуђени на вишегодишнју робију.
Као новинар, пропратио сам готово сва хашка суђења, генералима и командантима Војске Републике Српске, од којих су неки били и моји лични пријатељи којима се поносим, али упркос великој личној пажњи нигдје нијесам видио да је било ко од њих издао наређење о стријељању заробљеника. Већина од њих није имала појма зашто их Хашки суд (Пи!) оптужује, а поготово о „заједничком злочиначком подухвату“!
А сви су осуђени на казне од више деценија. Чак и мој пријатељ, најмлађи генерал Војске РС, доктор социологије Винко Пандуровић и последњи командант параде Војске Републике Српске у Приједору 1997. године, одлежао је у Хагу 13 година, упркос томе што је стотине и хиљаде Насерових зликоваца, пропустио да под оружјем из Сребренице одступе према Тузли! (Али, требало је осудити сав војни и политички врх Српске, а касније и Србије.)
Више десетина бјегунаца ми је тих дана неколико пута претрчало цесту између Милића и Власенице. И кад сам неколико сати касније питао на Палама Радована – шта то балије раде надомак Романије, да није у питању нека њихова војна вјежба, одговорио ми је да – нема појма. Радован, као ни ја, два дана након заузећа Сребренице, није знао да се то десило. Али и данас на НАТО суду у Хагу одговара за „геноцид“ у Сребреници! Тако су то радили, а и данас раде, Дританови наредбодавци. Но, да не ширим причу.
На срамном, назови суду у Хагу, за чији је злочиначки рад НАТО први дао паре, уз неколико арапских земаља, утврђено је да је у пробоју бораца 28. муслиманске дивизије према Тузли, погинуло између 2 и 4 хиљаде Насерових бораца. И сви су, како то војни уџбеници кажу, били – легитимне мете. Али, шта је са онима који су стријељани на више локација?
Тешко се могао намакнути задати број за твој „геноцид“. Ту, отпочетка, нешто, а заправо ништа није ишло како ваља, односно како су замислили произвођачи „геноцида“.
Са доста напора дошао сам до два „извођача радова“ на том задатку. Један од њих је био пуковник Љубиша Беара, човјек неутврђене националности, прије тога чувар Брозових Бриона чак 15 година, са својим чувеним Десетим диверзантским одредом, састављеном од плаћеника Хрвата, Словенаца , муслимана и неколико Срба, међу којима је најпознатији Дражен Ердемовић. Ријеч је о чувеном „хашком свједоку“ који ће касније одлучујуће утицати на пресуде већини српских генерала! Изговорио је пред „судом“ шта му је год речено и наручено, а потом му се губи пасји траг у непознатом правцу.
Дражен се похвалио да је у једном дану убио 1.200 муслиманских заробљеника! Испоставиће се да је овај плаћенички одред убио тек нешто више од триста муслимана.
Упркос томе што је Беара ишао од једног до другок команданта који су освајали Сребреницу, тражећи да му дају „појачање“ за наводни транспорт заробљеника. Мислим да му се ниједан није одазвао! Дакле,у овој причи никако се не би смјела искључити улога споменутог Беаре у злочинима око Сребренице! Тако нешто је могао урадити само агент неке стране службе, убаче у редове Војске РС. Слутим и које. Он и Дритан мислим да имају исте наредбодавце!
Друга линија ликвидације заробљеника ишла је преко енглеских САСоваца. Схватајући да никако неће моћи да намире оних наручених 5 хиљада мртвих сребреничких муслимана ( по договору између Клинтона и Алије) да би НАТО могао да бомбардује Српску, они су се, одмах након освајања Сребренице, тамо обрели да помогну њиховом човјеку, пуковнику Беари , да се бар приближе овоме броју!
Може ли ми неко рећи, можеш ли ти, Дритане, шта су енглески специјалци радили по заузећу Сребренице, по извјештају Холандског батаљона, који су јутром одлазили на терен, а увече се враћали чистећи одјећу, али и оружје? Гробна мјеста стријељаних заробљеника касније ће се наћи на више локација! То учешће САСоваца готово нико и не спомиње!
Моја бивша политичка симпатијо, Дритане… Од кад сам сазнао коме служиш, рекао сам да можеш бити и предсједник и потпредсједник чега код хоћеш, чак и риболовачког друштва, али мој више – нијеси!
Подсјетићу те да је у Подрињу, од Насерових бојовника, у три године рата, на најстрашније начине страдало 3.267 српских мученика! Или то, можда, нијеси знао? Када сам на Палама гледао филм о муслиманским злочинима у Подрињу са главним уредником ТВ Српске, Ристом Ђогом, замолио сам га да то ни случајно не емитује! Силовање мајки пред мужем и дјецом, натицање дјеце на бајонет и на ражањ, то је била свакодневна представа Алијинх бојовника,. Пошто су потпуно опустошена, многа села су потпуно спаљена!
Зна ли Дритан да је муслимански „херој“ о коме ће, у најави да се снимају и филмови, Насер Орић, „осуђен у Хагу за паљевину неколико српских сијена и убиство неколико говеди, условно“. Какве ли тужне ироније! То је тај твој, „неприкосновени суд“, Дритане! Тај исти „суд“ је, под предсједништвом америчког Хазара, осамдесетогодишњег Марона и предсједавајућег хашког „трибунала“, у другостепеном поступку, са три према два у судском вијећу, ослободио злочинце из „Олује“, који су били осуђени на по двадесет и више година, робије, Анту Готовину и дружину. У том „суду“ се и Харадинај, српски зликовац у крви до рамена, нашао на слободи!
Сви који су, као НАТО пјешадија ратовали против Срба и Србије, били ослобођени! И твоји сународници, Шиптари! И ти ћеш ми, Дритане, рећи да је то „суд“ кога морамо уважавати! И, морам бити бруталан, Дритане, и тебе и тај „суд“…радо бих послао на одређено мјесто! Можда ми не приличи, али је јасно шта хоћу да кажем!
Да ли ти нешто, Дритане, говори чињеница да у Дејтону, који мјесец касније, Сребреница није ни поменута, не само као мјесто „геноцида“, него ни најобичнијег злочина? Изгледа да су се Енглези и Амери касно сјетили да би Сребреница могла да буде права омча око српског врата за дуго времена и на томе, нарочито ови први, и до данас ревносно раде!
Да те, Дритане, као свјетског путника, пут није нанио до Старог Брода, на домак Вишеграда, гдје је је у зиму 42. десет хиљада усташа-муслимана, звјерски побило преко шест хиљада српске нејачи из подроманијских и подрињских села, који су преко Дрине покушали да нађу спас у Србији? У том ужасу, нема сумње је најпотреснија сцена колективно самоубиство, када је 356 Српкиња, дјевојака, загрљених у три реда, запјевало: „Дрино, водо, кад будемо мртве, чувај помен на невине жртве!“ скочило у мутну и набујалу Дрину, како их острвљене муслиманске усташе не би галатиле! И све су се утопиле!
То, наравно није био геноцид! У скромној капелици поред Брода, прочитао сам свих шест хиљада имена ових српских несрећника, међу којима је било највише дјеце.
Од тог сусрета са једним од најстрашнијих ратних ужаса, ни до данас се нијесам повратио!
Но, да се још једном вратимо мрачној Сребреници. Зар ти, Дритане, никад није засметало ово претужно лицитирање са бројем жртава, од три , до пет хиљада, па сада 8.200? И да ли они који управљају „спомен гробљем“ воде евиденцију колико је „добровољаца“, који су изражили жељу да се сахране у Поточарима, тамо нашло свој мезар као „жртва геноцида“?
Познато ми је да су у последњих двадесетак година, фамилије широм Босне поносне, добијале по хиљаду марака за сваки сандук накнадних „сребреничких покојника“. Мора да ни теби, који свашта знаш и у све се разумијеш, то није непознато. Знам неколико часних муслиманских породица које су те бесрамне понуде са гнушањем одбиле!
Најзад, да ли ти је познато да је од настанка приче о Сребреници, српским форезничарима био најстрожије забрањен присуп Поточарима?
Истина о Сребреници, као добро плаћеној лажи епохе и највећој подвали Србима у минулом стољећу, упркос сваковрсним забранама оних који су нас бомбардовали, да би нам потом судили, једном ће, ипак, бити откривена!
Јован Лакићевић/ИН4С