Е, мој Даниловићу.
Ко зна шта све Маша види у Ани Карењиној?
Опчињеност ликом, и равнодушност према аутору није, можда, својствена књижевном читању али у философском свијету све је другачије.
Правдам јој се због неодговарања на пар позива и порука објашњавајући колико радости у мени пробуди заоравање прве бразде сваког прољећа – заборавим на телефон и одметнем се на непокорну њиву. Још увијек ме не одбија ни онај претешки двообразни плуг – гомила шкрипајућег гвожђа неосјетљива на емоције и моју ритуалност, а ни, приде, зглобни „Тома Винковић“, скоро вршњак, увијек надрндан и распамећен усудом недораслог и никад уваженог, великог трактора. Она ми у Вацап браздици пише; ти мени личиш на Љевина!
Откуда тај у њеном философском коду и нашој халпо групи није ми јасно?
Немам снаге да се опет вратим Толстоју, Ани и Вронском, не могу да читам у прољеће. Ипак, сјећам се Љевиновог бјежања на посјед, посвећености имању, одметништву из љубави и још којечега.
Можда би ми ново читање открило нови, скривани, свијет, радост или тугу које су ми некада давно промакле, али нека. У сјећању су ми и тако одавно измијешани различити писци и јунаци, побркане моје и њихове стварности – када бих схватио да Љевин и Ленски никако нису из исте приче то би ме дотукло.
У мом свијету ни Марко Краљевић није тако давно орао друмове из ината, дизао рало и волове без много премишљања, онако реваншистички, и разгонио окупатора на буљуке. Све је то било јуче, било и тамо и овдје, у нас и у Руса, којекуда.
Што се мене тиче тај епски евергрин допјеван је негдје скорије оним дијелом о три товара блага. То да ореш и изореш вишак вриједности, то да потрпаш екстра профит у џакове и понесеш мајци више личи на Петра Ивановића него на Марка Вукашиновог.
Ко није орао не зна колико је тешко витлати плуговима. Вјековима су постајали све тежи не би ли инциденти оређали, а ни Марко није што је некад био.
Оно Машино поређење са Љевином није, међутим, овлашно, без обзира што ја нисам велепосједник и што Ђурђевина није ни близу периферији велеграда.
Слично је вријеме, сада и онда, овдје и у царској Родини, доба преласка из феудализма у капитализам. Протегло се као тајга, одужило као Волга и вотка, траје ево последњих педесет година. Моје и Љевиново несналажење у транзицији, отпор диктатури градске аристократије, која то није, бјежанија у свијет смисла, на земљу праотаца, учинили су нас сличним. Једном ћу вам испричати и о Кети.
Љевина је, међутим, створио Лав Николајевич градећи га помало од себе, али и по правилима равнотеже ликова у роману, а мене сам стварао ја, пар пријатеља, мноштво драгоцјених непријатеља, Машини категорички императиви и Богданова потоња „инсистирања“ да пратим Еминема и гледам Мијазакија и јапанске аниме. Шта све мора да ради човјек у „најбољим годинима“ да би његова везаност за село имала дубљи смисао готово је невјероватно.
Оних ужасних деведесетих, када су моје читалачке средњошколске успомене на Толстоја биле свјеже и јучерашње, умало сам попут Вронског сјео у воз и отишао у неки „руско-турски рат“ не бих ли се тако одужио баћушкама и литератури, али и задовољио свој младалачки авантуризам. Нажалост возови због санкција нису ишли далеко, а и таман сам се вратио из последњег „српско-турског“ рата. Моја прва љубав, философија, батргала се на пружном прелазу између друге и треће године студија и једва давала знакове живота. Професор социологије, којега смо звали Гаргамел, разапео ме негдје између једанаесте тезе о Фојербаху и контемплације, не праштајући ми надобудност и препотентност „идеолошки погрешно усмјереног“ философа .
– Ко си ти да контеплацију преводиш са руским умосозерцанијем? Филозофи су до сада само различито тумачили свијет, а ствар је у томе да се он промијени – е, то је контемплација, мој Даниловићу“!
Већ сам био одлучио да се вратим на село, када возом нисам могао да одбјегнем ни дан далеко, али је Гаргамел одлучио да ме помилује: у име новог оца, синова и кћери нове Црне Горе и још једне нове Југославије.
– Како ти је било у том вашем рату било је последње питање и прекор. Нисам одговорио јер нисам био сигуран да ћу погодити на који рат мисли.
Много касније, много пута, због овог другог Гаргамела, желио сам да отпутујем заувијек и јавим се из неке друмске крстарице са широких америчких коловоза и то каквом јенкијевском разгледницом. Била би то нека теза о Буковском, неко дубоко друмосозерцаније, преиначено за потребе пробирљиве домаће публике; фуцк yоу лосерс!
Остао сам.
Задржао ме инат, нова генерација философа у фамилији, један недораслии трактор, пар пријатеља и гомила драгоцјених непријатеља.
Испричаћу вам једном и о Кети.
Данас нема куд да се бјежи, одоцнио сам. На крају, ко би ме разумио да се сада поскитам и одметнем? Нисам бјежао од Мила, а да тражим азил због Здравка, не иде.
Радост оне прве бразде није уствари радост намјерног заборава и потискивања свакодневнице. Није. То је најприје неко притрпано сјећање. Неко отварање давнине – ископавање ралом чудесног литургијског појања засијаног у пра вијеку по небу и по земљи.
Могао је Мијазаки направити од тога фантастичну причу, цијели свијет духова и неке храбре крупнооке дјеце која спашавају своје родитеље и цијелу будућност од бесповратног претварања у прасећу нацију и државу. Могао нам је и Еминем све то изреповати али…
Све срећне државе налик су једна на другу, свака несрећна држава несрећна је на свој начин…
Горан Даниловић/ИН4С