О узалудној бици за Скадар, древну престоницу Зете и Мрњавчевића и великој црногорско/српској кланици, више сам научио у родној Морачи, од мојих стричева и ујака, који су се отуда, зачудо, вратили живи, него из историјских књига. Предпостављам да тог догађаја, боље речено – кланице у уџбеницима историје одавно нема.
И данас ми звоне у ушима, а одзвањају у срцу Дечић, Тарабош, Бардањол, Брдица…
Рачунајући да нећу засмијати читаоце попут једног од новопечених црногорских челника оном изјавом зашто је амбасадор Србије у ЦГ persona non gratis(!!!), покушаћу да се сјетим оригиналног Цицероновог цитата о историји, кога ћу, након тога препричати, а који ми је нужан у овој причи.
„Historia ( est) testis temporum, luks veritatis, vita memorie, magistra vite, nuncija vetustatis“! (Историја је свједок времена, свијетло истине, живот памћења, учитељица живота, гласник старине).
Од свега овога већина нас зна само ону скраћену верзију, да је“ историја учитељица живота“, коју смо ми Срби, нажалост, више пута понављали! Тако је било и са Скадром. А то је била, колико трагична, толико и поучна прича!
Ове теме се, у вишедневној вреви о Миловој одбрани његовог Стаљинграда, илити Оногошта, можда не бих сјетио да није било омашке др. Војислава Шешеља на једној ТВ, који познаје боље и нашу балканску и даљу и ближу историју, од кукавних професора (другосрбијанаца) са Катедре за историју Филозофског факултета, – да је у заузећу Скадра, погинуло 30 хиљада Црногораца!
Хвала Богу , Војо, да није толико, али јесте – много. Тада је црногорска војска, уочи Балканских ратова, бројала укупно 35.6оо мобилисаних бораца, рапоређени у три одреда, Источном, бригадира Јанка Вукотића, који је претходно, ослободио Метохију, Приморски одред генерала и министра војног Митра Мартиновића , и Зетски одред, под командом књаза Данила Петровића , престолонаследника , након погибије, или , тачније ликвидације бригадира Блажа Бошковића!
Овдје морам да направим дигресију, истине ради, о догађају који је много коштао Црну Гору. Наиме, Војни савјет ЦГ одредио је, уочи Балканских ратова, за команданта Зетског одреда бригадира Блажа Бошковића, који је, можда, и превише био одан краљу Николи. То овога другог није спријечило да га безумно, ноћу ликвидира и да то представи као самоубиству, како би на положај команданта поставио по свему недостојног, кад је у питању такав положај, свог сина Данила, с намјером да се прослави освајањем Скадра! Блажова погибија приказана је као – самоубиство!
Епска пјесма ће о томе рећи:
„Онда зетска поче јадит вила:/ „Аој, Блажо, узданице мила/,Ко те уби јутрос изненада, /Међу војске двадесет хиљаса, /Ко те уби мучки иза плећи, /Уби онај… не смије се рећи,/Али смијем судбу погодити -/Доцкан ће те Брђанка родити…/“
Кад смо га, прије осам година, на стогодишњицу погибије, испод Фундине, гдје је, својевремено, био тајно сахрањен, пренијели на његову Орју Луку, Митрополит Амфилохије, по чијој је жељи и прегнућу то учињено, тада ми је рекао да је на његовим костима избројано, мислим, седам зрнобојина! Изгледа, дакле, да се Блажо није могао убити „из прве“!
Тај злочин ће нас скупо коштати. Јер умјесто да се Скадар одмах, у октобру 1912. освојио, као што је Блажо био намјерио, његова опсада ће потрајати шест мјесеци, до марта 1913. За то вријеме, Хафиз Паша, па потом Есад Паша од њега ће направити неосвојиво утврђење, опасано троструким, а негде и петоструким редовима жице, на којој ће наћи смрт 12 хиљада црногорских и србијанских бораца!
И то би, по Цицерону била прва историјска поука. Због сујете и амбиције остарјелог краља да од , у сваком погледу недораслог сина, направи војсковођу, након Блажове ликвидације, на утврђрном Скадру ће, шест мјесеци касније, изгинути хиљаде храбрих црногорских и српских ратника!
Умјесто да је Скадар у првом налету, по плану бригадира Бошковића, још у септембру освојен, чекало се шест мјесеци! До сада нијесам наишао на увјерњиво објашњење – због чега је тако учињено! У међувремену ће, Турска на издисају, обећати аутономију Арнаутима, све су прилике, по савјету освједочених „српских пријатеља“ Енглеза, тако да је њихово планирано савезништво у освајању Скадра намах отпало. Они ће се, умјесто тога, у хиљадама, прикључити Есад Паши у одбрани Скадра!
У међувремену је, на двије Енглеске конференције, наравно у Лондону, крајем 12. и почетком 13. године, формирана, па притврђена нова држава Албанија, формирана од сточарских племена, која нијесу имала ни језик на коме ће се међусобно споразумјети! Важно је било – спријечити излаз Србије на Јадранско море…
Када је град Скадар, коначно, 10. марта, 1913. освојен, уз већ споменуте стравичне жртве Срба из Црне Горе и Србије, одмах је стигао ултиматум од Енглеске и Аустроугарске ( уз још неколико реда ради прикључених држава!) да се град Скадар одмах напусти и остави „у наследство“ новоформираној држави Албанији! И то је и учињено, под пријетњом да ће „у супротном“ Црна Гора , за почетак, с Мора бити гранатирана!
Цијенио сам Краља Николу, прије свега као диломату, па да кажем, и државника, који је за своје владавине удвостручио садашњи простор Црне Горе, али никако не могу да схватим како није прозрео , у случају Скадра, игру великих сила! И како је, и због чега, дозволио „скадарску кланицу“!?
И то је оно што му „историја, као учитељица живота“ никако не може опростити!
Дуго сам био у увјерењу да је на скадарским жицама погинуло 12. хиљада Црногораца и због тога сам био спреман да прокунем тадашњег црногорског господара.
Захваљујући истраживању мога колеге и пјесника, Бећира Вуковића, испоставиће се да је у освајању Скадра изгинуле више ратника из Србије, под командом војводе Бојовића , 7.5оо, него оних из моје Црне Горе, 4.5оо!Али то никако не може да амнестира Николу I, за читав овај подухват и његове жртве!
Мени као Морачанину, потомку Војводе Гојка Мрњавчевића, као и половини Куча, као и мојој браћи Црмничанима и осталим Црногорцима који своје поријекло везују за Мрњавчевиће, никад неће бити свеједно како се и када и уз чију припомоћ, град Скадар нашао у Албанији!
Има једна епска пјесма, настала у новије вријеме, коју моја браћа гуслари у многим приликама пјевају: „Још се Скадра одрекли нијесмо“!
Јован Лакићевић/ИН4С