Истина о злочину у Сребреници ставља пред нашу човјечност неку врсту огледала. У том огледалу, у сагледавању тог злочина, можемо да оцијенимо чистоту и величину сопствених моралних начела. Ко смо и какви смо? Онако како се односимо према тој теми, тако изграђујемо себе. А изграђујемо се или по моделу лажи и обмане, или по моделу истине. Оне јеванђелске истине која – када је човјек спозна – ослобађа.
Истина о Сребреници има више слојева. И сваки је чини пуном истином. Другим ријечима, без једног од њих, она би била непотпуна, а тиме и рањива.
Званична, формално-правна, истина је она која производи правна, али и политичка дејства. Она гласи: Међународни суд за ратне злочине у Хагу донио је пресуду у којој је монструозни чин у Сребреници означен као геноцид. Ако се коначне одлуке суда (па чак и локалних) униформно узимају без полемике и дискусије, онда се упутно односити на исти начин према овој.
Историјска тј. научна истина (она којом се баве или ће се бавити историчари, философи, социолози, психолози, правници па и умјетници) мораће да почива ( да се темељи ) на овој претходној, формално-правној, истини – али никако не би смјела ни у исказу ни у опсегу истраживања да се задржи на њој. Један примјер такве умјетничко-философске истине (или боље рећи – осврта) јесте моменат у веома успјелом америчко-канадском тв филму из 2000 -те године о Нирнбершком процесу који сугерише како ”историју пишу побједници”.
У једној сцени поменутог филма, Хитлеров генерал Херман Геринг пита америчког официра – да ли би Американци икада бацили атомску бомбу на нацистички Берлин или фашистички Рим? Ово провокативно питање (настало у глави сценаристе – философа) сугерише расиситичко-геноцидну логику америчке војне команде усмјерену према Јапану и ”жутој раси”, која се вјероватно никада не би спровела према некој европској држави и народу, ма како они били непријатељска страна у рату против САД. Редитељ филма нас, умјетнички, доводи на сам руб релативизације онога што бисмо назвали ратним судом. Хитлерова војна врхушка је добила заслужену казну за ратне злочине и геноцид спроведен током Другог свејтског рата, али за добро испланиран злочин над цивилним становништвом Јапана, америчка војна врхушка, самим тим што је побједница у рату, никада није одговарала ни пред једним судом.
Оваквих нас опсервација нико не може поштедјети ни кад је у питању рат у БиХ током 90-тих година прошлог вијека. Без намјере да се бавимо дубинском анализом правоно-политичког карактера Хашког тринунала, можемо, као слободни људи, да уочимо тему једнако за умјетнике и научнике: како и зашто је тај суд ослободио одговорности готово све ратне противнике Срба; како и зашто је судио само и једино највишим политичким вођама Срба, а тек нижеразредним војсковођама Хрвата и Бошњака. И коначно, како и зашто је донио пресуду именом ”геноцида” ако то одудара од енциклопедијске, правне дефиниције истог појма? Ко не вјерује, нека прочита дефиницију појма ”геноцид” у било којој енциклопедији. На чист појмовни однос, а не на релативизације, имају право представници онога народа који јесте, пола вијека прије Сребренице, доживио вишегодишњи, геноцид на територијама НДХ. И кад је то у питању, нико нема нема дилему да ли је оно што се десило у НДХ геноцид или не. Ипак, то се не помиње и не користи као средство политичке егзекуције сумњичаваца, негатора, ревизиониста… А није их мало!
Морална, етичка и чојска, истина сребреничког покоља подразумијева да злочинци одговарају а да се над хумкама жртава чини вјечити спомен. Спомен опомене и упозорења да се све то – више никада и нигдје не понови. Та истина, морална и чојска, такође подразумјева да се сребреничким жртвама не приступа са намјером да оне било коме и било када служе за политичко поткусуривање и идеолошко надмудривање са неистомишљеницима. Овдје мислим на оно што је урадио посланик ДПС у црногорској скупштини када је питао министра правде о Сребреници, а потом за њим то исто, као папагаји, понављали остали ДПС посланици. Јер, нити је сребренички ужас дио савремене црногорске политичке проблематике, нити је ико од актуелних црногорских посланика или чланова Владе био учесник тих стравичних ратних догађаја; нити има смисла да такво питање поставља члан партије која је и формално и правно (и философски) легитимни насљедник оне црногорске, тада владајуће партије која је (додуше лицемјерно, али обилато) помагала ону страну којој се у Хагу судило за злочин у Сребреници.
Да. Министар Лепосавић је могао да се, у свом одговору на посланичко питање, задржи на хашкој формално-правној истини о Сребреници. То би било политички мудро. Међутим, он је рекао нешто као слободан човјек, који је био и прије уласка у Владу, а очигледно остао и након тога. Изрекао је правни став и изложио се медијском линчу инфорбироовске свијести, а није негирао злочин, није се наругао жртвама. Лицемјери су видјели у том исказу политичку шансу и искористили је на њима својствен начин.
Бошко Радовић/ИН4С