“Живот је лавиринт за паметне и рај за будале”, говорио је чопави Хомер најсофистикованији Циганин друге половине двадесетог века, како је уобичавао да се представља. Волео је све људе света осим Шабана и Џеја.
“ Они су ми помрачили славу ко Дритан Здравку, побједу”.
За два пива цитирао је Цицерона, Конфучија, Сократа, за три је рецитовао Јесењина, после петог је убеђивао људе да је Хомер Србин и да је Илијада посвећена Илији, а немогуће је да Илија није наше горе лист.
“Грци су Србе жестоко покрали”, говорио је замишљено, тврдећи да је Троја негде у околини Рашке.
Благочестиви Миливоје Тајновидац, чувар слободе Прве фамилије, својим бајковитим гафовима подсетио ме на још неке припите стихове, Чопавог Хомера.
“Најпре јаки падају, слаби се склањају, затим иду жилави, а опстају килави”, говорио нагињући зидарско пиво на душак.
За разлику од Миливоја Тајновидца, коме би лименка Никшићког боље пристајала уз физиономију, Хомер је знао да буде апстрактан али никада конфузан и неразумљив.
“Ови што су ме спалили они су ме стварно физички спалили”, говорио узбуђено као да врши малу нужду Миливоје Тајновидац.
“Не овако јер сам жив још. Има у нашем народу, ако је неко пуцао на вас и промашио он је извршио своје дјело а Божја воља је била да то спријечи”, пластично објашњава Тајновидац са недоумицом да ли је жив ако је жив а ако није жив под другим именом да је то у надлежности комуналне полиције.
Чопави Хомер би спаљеном Тајновидцу поставио питања којим путем је стигао до депоније и комуналне инспекције и где је пронашао онако живописне ликове за представу “Државни удар”, чији ће се наставак након детронизације Миливоја Тајновидог звати “ Удар на државни удар”.
По свој прилици расплакани премијер у потресном обраћању “браћи и сестрама”, заклињућим тоном је обећао бескомпромисан обрачун са криминалним остацима претходног режима, што значи да ће такозвани тужилачки закони по убрзаном поступку у скупштину.
“Нема тог принципа који се неће жртвовати за опстанак на власти”, рекао би Чопави Хомер, слушајући поруку, свом народу, крстоносног премијера.
“Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом”, савијен до земље поручује визионарски црногорски Мојсије.
“Велике речи за мала срања”, кликнуо би Химер, на прву, уз обавезни додатак:
“Кад зашкрипи страдају принципи”.
И сви ће бити у праву. И вуци сити и овце на броју. Све у име народа и његовог спасења.
“ Човек се не мења већ околности”, кажу прагматици.
“И компензација је добра када нема кеша, битно је да се нешто врти” становиште је трговаца. Од тог трговачког рингишпила премијера и скупштинске већине народу се већ одавно замантало у глави.
Ценкање и натезање охрабрује губитнике чија моторизована пешадија већ звецка оружјем у одбрани Црне Горе.
“Иде Мило Лајковачком пругом”, била је омиљена песма председика, који сада позива Црну Гору на одбрану од посрбљавања. Поцрногорчени Мило креће у нови јуриш одбране тековина своје владавине.
Премијер је свестан да мора да слуша Дритана. Дритан Брисел, а остали шта уграбе. На изборе ће само у крајњој нужди, далеко се казало.
”Ту су сви доњи”, замишљено ће Чопави Хомер.
Следи расплет првог чина драме:
Премијер ће одстрелити Лепосавића, ДФ добија на тацну Миливоја и његове тајне, Мило ће покушати још једно рушење владе споља, амбасадор Вебер ће јавно загрлити премијера крстоносца, а народ, шта то бјеше народ: “народе мој стоко једна”.
Бећир Вуковић/ИН4С