Смутно вријеме је период велике драме руског народа са почетка XVII вијека. Захваљујући великом подвигу, храбрих патриота Козме Мињина и Димитрија Пожарски, вријеме смутњи је завршено руском побједом и спасењем. Русија је изашла из кризе а владавину је отпочела најзначајнија руска династија–Романов 1613. године. О овим догађањима, као и о Русији уопште, дјеца у Црној Гори не уче. Чак ни у виду основних информација.
У Црној Гори вријеме смутњи траје много дуже него ли ово руско са почетка XVII вијека.
Но и поред свих трагедија које ово вријеме доноси, молитве Богу су умножене. То су молитве младих људи којих су наше цркве пуне и то не само недељом. Та дјеца су се због бестидних неправди и небриге режима за њихове младе животе нашла у цркви. Позвао их је градитељ и обновитељ цркава – митроплит који је до јуче био на трону Егзарха Трона Пећког.
Слика његовог загрљаја са будућим премијером 30. августа у Храму Христовог Васкрсења је загријала срца, не само ових младих људи, оживјелих православаца, већ и свих правдољубивих становника Црне Горе.
Та слика је доживљавана и као завјет на светом мјесту.
Човјек који се прихватио опасног посла, одредио је сам тим министара које је сликовито назвао апостолима. Но, јуче је предложио да скупштина смјени једног од њих. Предлог је дошао након одличног одговора министра на једно питање, које је постављено на огаван начин.
Поставио га је млади човјек, некада новинар јавног сервиса свих грађана Црне Горе, који је због своје пожељне србомржње аванзовао до ранга посланика. Не знамо ни да ли је тај младић био рођен у вријеме ратова деведесетих, али питање које је поставио је било очекивано. Оно се од првог дана сазива скупштине понавља у разним варијантама.
Зато се поставља кључно питање – да ли је могуће да представници владе нису имали заједничку стратегију – и заједнички договор? Премијер је морао припремити свој тим за оваква питања, чак и затражити од коалиционих партнера исламске вјероисповјести да они по потреби иступају у циљу спречавања манипулација овим питањем.
Сада се премијер мора припремити на нови удар. Разноразне квазидипломате, „активисти“ и управитељи колонијалне власти ће убрзо од њега тражити да учествује у „Паради поноса“. Неће бити милости ни могућности правдања. Ти људи са којима треба да одигра партију политичког надмудривања су немилосрдни. Уколико изађе на улице „украшене“ дугиним бојама, објавиће његове фотографије у свим часописима тик поред оне поноћне у светињи 30. августа. Њима је остварење таквог понижења важније од сваке Сребренице.
Данашњом одлуком премијер је жртвовао свог министра и није био спреман да одговори прозирној и огавној игри безперспективног подмладка једне осрамоћене групације, поломљених судбина и каријера.
Ипак, партије за које гласају Срби ипак не би смјеле – и поред свега – да руше Владу и премијера. У колонијалном положају свака нова промјена може да донесе још гору позицију, обесправљеног, девастираног, осиромашеног српског народа.
Премијер треба да зна да без обзира што онај „ко на брду стоји“ више види од оног под брдом, српски народ доље у низини и понижености, добро осјећа и разумије опасност свој положаја и ако нема могућност тог отвореног видика.
Очекивао је тај исти народ и питања у вези: Сребренице, ЛГБТ права, односа према Косову, НАТО пакту, Милошевићу, грбу, застави, НОБ-у… Види он одлично и нова искушења која ће после овог ,,жртвовања“ одличног министра могу бити јача и учесталија.
Сада тај народ мора бити јединственији него икада. Он забринуто поставља питања: Да ли ће се брзо формирати власт у Никшићу? Шта ће бити са Тужилачким савјетом? Да ли ће бити пописа? Да ли ће се вратити име њиховог језика у службену употребу? Да ли ће се запослити? Да ли ће људи из сјенке (из зоне криминала) и даље имати моћ у овом малом и обавјештајно премреженом простору.
Чини се да ће партије које невољно подржавају Владу бити приморане да претрпе и овај испад извршне власти. Свјесни су да морају таквој Влади препустити да ради на значајним пословима, и пустити је да – уколико жели – уреди бирачке спискове. Да заврши, ако је то могуће, свој мандат.
Тешко је бити политичар калибра Додика или Орбана и поставити црвене линије моћницима, али не планирати одговоре на очекиване провокације је несхватљиво.
Недопустиво је да притисак врши коалциони партнер УРА, зато што министар јасно и гласно признао и злочин и одлуке међународног суда. Баш УРА треба да „блокира“ таква питања, а не да подржава бесконачна понижења српског народа. Суштина је да се он оптужи за геноцид.
Као домаклов мач, увијек постоји могућност да један посланик УРЕ откаже лојалност предсједнику Абазовићу и приђе ДПС-у. Да ли ће некога овај њихов „успјех„ са министром Лепосавићем подстаћи на неку нову аферу попут оних са Ђуровићем и Џаковићем?
Данас је, на срећу, друкчије стање од оног прије двије или три деценије. Управо сада у овом тренутку огроман број младих присуствује вечерњим молитвама у нашим храмовима. Многи су до вечерње марљиво учили и радили. Осјећају сву тежину стања у коме живимо и рекло би се да су бољи од нас. Међу њима има таквих какви су били Мињин и Пожарски. Они ће знати како треба изаћи из „времена смутњи“. До тада ваља издржати.
Мр.Предраг Ражнатовић/ИН4С