Чини ми се да сам под овим обесхрабрућим насловом већ објавио један текст на овом Порталу. Но, и ако сам, не видим бољег питања од већ реченог: Има ли краја несвитању?
Ријеч је, наравно, о актуелним (не)приликама у Црној Гори.
Покушао сам, још прије годину дана, на овом Порталу да кажем нешто о Комитском покрету у Црној Гори и људима који су јој сачували образ, након капитулације и аустроугарске окупације. О Ваку Ђуровићу, Арсу Милићу, о онима који су након окупације одскочили у Топлицу, браћи Влаховићима, браћи Дрљевићима и Лакићевићима, ,који су подигли трагични Топлички устанак у окупираној Србији, `комитским војводама Светозару и Јовану Радовићу, Машану Војводићу, Тодору Дуловићу , Радосаву Жижићу, браћи Војиновићима, Радулу Радовићу … и другим знаним и безименим херојима комитског покрета који су сачували образ Црној Гори у окупираној Српској Спарти.
Тој групи је припадао је и генерал Радомир Вешовић, потоњи министар војни Краља Николе, који се због погибије свога брата, као и многе црногорске патриоте, одметнуо у комите, да би се пред крај окупације предао аустроугарима и по вашарима позивао своју комитску сабраћу да се предају и положе оружје, чиме је обесмислио читаво своје патриотско комитовање… Занимљиво је да га је због ове издаје након Великог рата на суду бранио као адвокат – Секула Дрљевић!
Међу овим познатим комитима био је и Крсто Зрнов Поповић, командант Извиђачког одреда у Колашинској бригади Милоша Меденице, од Гласинца до Мојковца… (Њему ће блаженопочивши Митрополит Амфилохије одржати опијело приликом преноса његових костију из безименог гроба, гдје су га убили 1947. и затрпали чауши Вељка Милатовића, у породичну гробницу.
Сам Крсто Поповић, заиста је једна чудна и противрјечна личност. Враћајући се из емиграције, по амнестији регента Александра, након десетак година од Божићне побуне на Цетињу (када је наставио да „комитује“), изјавио је како је је то чинио „јер се као официр био заклео на вјерност краљу Николи“. Крсто је, изгледа, био изумио, да је Никола, преко својих опуномоћених двојице официра, потписао КАПИТУЛАЦИЈУ, непојмљив чин у историји Црне Горе!(Овога пута не бих о његовом српству и колаборацији са Италијаним,мада ме на то увијек подсјете његови данашњи кобајаги сљедбеници покличима „Е вива, е вива Монтенегро“!
Моје епско поимање негдашњег „Српског почивала“ тешко може да свари ону причу о 700 италијанских копилади на Цетињу, у вријеме окупације, мада ме такви покличи увијек на то подсјете… Остаће ми, такође, нејасна и она опорука Пека с Љуботиња, да би „Цетиње требало опасати бодљикавом жицом, па запалити!“ и да ли има везе са овим, претходно реченим…
„Божићна побуна“ 19. знам веома добро, као и касније „комитовање“, подмазано је џаковима италијанских пара,које је на Цетиње донио мој имењак Пламенац А шта да кажемо о овим данашњим Миловим, Брановим и Вејовим „комитима“? Историја се, као и обично, понавља… Паре за њихове „активности“ наново стижу из Италије.Овога пута од шверца дроге и цигарета…
А и ово, “Е вива, Монтенегро!“
Тако се, ако се не варам, управо тако, клицало и Секулиној Црној Гори, на Петровдан 1941.када је овај несрећник прогласио самосталну Црну Гору, под покровитељством Пирција Биролија! И на „Скупштини“ , ваљда под тачком 1. укинуо Подгоричку скупштину“!“О, tempora,omores“!“ Рањо Кривомозгић ће то, прије неколико година, не знајући да га је његов истомишљеник и идеолошки сабрат Секула одавно претеко, приписати у своју заслугу!
Kао да се неки историјски факти, по замисли Секуле и Рања, могу укинути!
И шта, после свега, рећи о овим данашњим „комитима“ , који заиста не знају куда ударају? Најлакше би било: „Не срамотите, ајвани, назив часних ратника,који су се борили за ослобођење наше постојбине од аустроугарске окупације!“ Таква порука,нажалост, до њих неће стићи. Јер они, мученици, нит што знају, нит хоће да знају!
Умјесто тога присјетићу се једне пјесме која почиње, отприлике, стиховима : „Шта ли оно може бити, да нијесу ђе комити?“… Пјесма, због своје трагичне садржине, није за цитирање. Можда није ни за препричавање. Чуо сам је и запамтио као дијете, али је она остала у мени. Никоме је на глас нијесам изрекао.
Све вријеме чудио сам се како се тако нешто, комитима, као новим хајдуцима и народним бранитељима, могло десити. Све док, много касније, нијесам схватио да нијесу у питању били они „моји“, него плаћени комити, који су се, углавном, за италијанске паре борили против уједињена и ступање ЦГ у Краљевину СХС још десетак година.
Трагични догађај се збио, отприлике, негдје у кучким планинама… Тројица комита пресрели су негдје на пасишту прелијепу младу кучку чобаницу. Један од њих није могао да одоли њеној љепоти и на силу је обљубио. Испоставиће се да је то била његова рођена сестра, коју несрећник, због плаћеног комитовања, и протока година, никад није ни упознао! И ту се, пред обесчашћеном сестром, убио!
Овдје је заиста тешко извући и паралеле и наравоученије. Крајње упрошћено могло би да се каже: тако нешто, или нешто слично, данас може да се деси само ајванима! Добро, рећи ће неко, ови данашшњи „комити“су за сендвич и надницу… Они немају појма ни о историји, ни о традицији, нити зашто шипче овамо и онамо по трговима и друмовима, по наређењу Брана, или Поглавника…
У томе и јесте проблем: управо због тога што немају појма нио чему моралном и људском, а камо ли традиционалном, историјском и националном – такви су богомдани за сваковрсне манипулације и од њих се се свашта може и очекивати!
Данас-сјутра, такви корисни идиоти биће ударна песница разних вељовића, не само на Богетићима… Са било каквим оружјем, поготово. И ма колико у овом часу били малобројни, не треба их, уопште, потцјењивати. Проблем је у томе што они ову актуелну власт као да уопште не занимају. Или она ,можда, пуштајући им на вољу, прижељкује њихово умножавање …
Јован Лакићевић/ИН4С