Верујем да ће „Мештровићеви Индијанци” у Чикагу „преживети” предстојећу расправу, не због интервенција из Хрватске, већ због њихове уметничке и етичке вредности. Желим да верујем и да више нико и никада неће минирати Теслин споменик у Госпићу ни његову родну кућу у Смиљану због његове националне припадности.
Почетком марта ове године хрватску јавност, струку и политику веома је узнемирила објава града Чикага да је међу 41 јавним спомеником чија се судбина преиспитује и споменик Индијанцима Ивана Мештровића, с објашњењем да су скулптуре критиковане због „романтизованих и редукованих слика америчких Индијанаца”. Хрватска дипломатија покренула је дијалог са релевантним саговорницима у Сједињеним Америчким Државама, два хрватска министарства, Министарство културе и медија и Министарство спољних и европских послова послали су заједничко саопштење у Сједињене Америчке Државе у вези са расправом око судбине поменутих скулптура, а сплитски књижевник Синиша Вуковић упутио је јавно писмо Тонију Кукочу, играчкој легенди Чикаго булса, који је остао да живи у том америчком граду, да „покуша утјецати на одлуку америчких власти о уклањању скулптура”.
Подсећања ради, „Мештровићеви Индијанци” у Чикагу (Стрелац и Копљаник) су две бронзане коњичке скулптуре које стоје на тргу Конгрес плаза на западном улазу у Грант парк у Чикагу. Скулптуре је у Загребу израдио југословенски и хрватски вајар Иван Мештровић, а у Чикагу су постављене 1928. године. Високе су око пет метара, а с подестом сежу готово једанаест метара увис. Необичност код ових скулптура је у томе да ликовима недостаје оружје. Изостанак оружја је намеран јер је уметник сматрао како их је боље оставити машти док се пажња усмерава на снажне линије мускулатуре људи и животиња, те линеарне узорке коњских грива, репа и перјаница на главама фигура.
Мештровић је упознао Теслу у Америци између два рата – у време кад је научник већ био америчка легенда, а Мештровићево стваралаштво доживљавало врхунац. Теслину жељу да му Мештровић направи портрет чувени скулптор је реализовао после научникове смрти
Непријатно ме изненадила вест о могућем рушењу „Мештровићевих Индијанаца” тим више што сам пре неколико година имао прилику да им се дивим из непосредне близине као што сам се дивио и неким другим његовим делима. У младости, као студент Правног факултета у Загребу, дивио сам се његовом „Зденцу живота”, његовом првом делу, постављеном испред Хрватског народног казалишта и његовој бронзаној скулптури „Повијест Хрвата”, постављеној испред зграде Ректората свеучилишта, у којој се налази и Правни факултет, чији се мраморни оригинал од 1934. налази у павиљону парка краљевског двора на Дедињу. А сада под старе дане дивим се његовом Победнику на београдском Калемегдану, испод којег пролазим врло често у последњих 26 година од када ме „олуја” одувала из Далмације на ушће Саве у Дунав.
Елем, ова ситуација око „Мештровићевих Индијанаца” у Чикагу подсетила ме је на недавно рушење споменика у Хрватској. У тој држави је, наиме, током деведесетих прошлог века уклоњено, уништено или оштећено око три хиљаде статуа, споменика, спомен-плоча, модернистичких пластика и других обележја посвећених антифашистичкој борби и оснивању партизанских јединица од 1941. до 1945. године. И све то без „суђења” или било какве стручне, а камоли јавне расправе, која „Мештровићеве Индијанце” ипак чека.
Међу порушенима антифашистичким споменицима нашао се и Теслин споменик на Тргу Николе Тесле у Госпићу, који је миниран 16. фебруара 1992. од проусташких снага под контролом ХДЗ-а, који је и данас на власти. И Теслина родна кућа у Смиљану, обновљена после Другог светског рата и претворена у спомен-музеј, такође је опустошена у рату деведесетих. У последњем рату деведесетих до темеља је порушена и Црква Светог Великомученика Георгија у Госпићу, у којој је као свештеник служио Теслин отац Милутин, која је такође била порушена и у Другом светском рату и обновљена управо уз помоћ православних Срба из Чикага 1964, а на њеном месту саграђен паркинг, који је и данас ту.
И све се то дешава спомен-обележјима светски познатог научника Николе Тесле, којег уз то Хрвати и својатају. А колико је „њихов” најбоље илуструје чињеница да су минирани споменик посвећен њему, обновљен још 2006, тек почетком априла ове године вратили у Госпић али не на старо место, које се сада зове Трг Стјепана Радића, већ на трг у изградњи испред Културно-информативног центра. А ради се о бисти хрватског вајара Франа Кршинића, чији је један одливак изложен испред Електротехничког факултета у Београду, а други на Нијагариним водопадима.
Мештровић је упознао Теслу у Америци између два рата – у време кад је научник већ био америчка легенда, а Мештровићево стваралаштво доживљавало врхунац. То је доба кад настају скулптуре као што су београдски Победник, Његош на Ловћену, Светозар Милетић у Новом Саду, споменик Незнаном јунаку на Авали, као и Стрелац и Копљаник у Чикагу. Мештровић је у то доба радио у свом атељеу у Сплиту, али је боравио и у Америци где се срео са Теслом и потом, са њим наставио интензивну преписку. Теслину жељу да му Мештровић направи портрет чувени скулптор је реализовао после научникове смрти. Теслина бронзана биста настала је 1952. године која се чува у Музеју Николе Тесле у Београду и од које постоје још два одливка, један у музеју у Смиљану, а други у Бечу. Другу, једну од најнеобичнијих скулптура посвећених генију из Лике, Мештровић је извајао између 1955. и 1956. коју је поклонио Институту „Руђер Бошковић” у Загребу, Тесла ће на том месту стајати пуних пола века, кад га је град Загреб, у склопу обележавања 150 година од Теслиног рођења, преузео и поставио на данашњу локацију, испод Цветног трга. Ове Теслине скулптуре Мештровић је урадио током егзила у Америци, где се склонио спасавајући главу од Павелићевог режима.
Верујем да ће „Мештровићеви Индијанци” у Чикагу „преживети” предстојећу расправу, не због интервенција из Хрватске, већ због њихове уметничке и етичке вредности. Желим да верујем и да више нико и никада неће минирати Теслин споменик у Госпићу ни његову родну кућу у Смиљану због његове националне припадности.
Саво Штрбац/Политика