Генерал Весли Кларк и после 22 године остаје проповедник НАТО митологије да је рат био „прави потез, који су Слободан Милошевић и његова политика учинили неизбежним“.
У интервују за „КосовоПрес“ наставља: „Све што смо тражили било је да етничко чишћење стане и да НАТО мировњаци уђу да заштите становништво“.
За своју „хуманост“, и поред страдања колона избеглица, патњи становништва, погибије Атлантске бригаде под тепихом НАТО бомби, награђен је не само називима улица по градовима покрајине, већ је, према писању БИРН-а, у корист (своје) канадске фирме Envidity Energy Inc. 2013. добио права на истраживање лежишта лигнита на трећини територије Косова, а 2016. и концесију за експлоатацију и производњу гаса из угља. Резерве угља су процењене на 12 милијарди тона.
Кларк је извесно заборавио или затурио своја рана признања у интервјуу Дејвиду Мартину на ЦБС Неwс 15. маја 2000: „Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет Сједињених Држава као силе у међународним односима“. О потреби доказивања кредибилитета САД говорио је и убеђивао делегацију америчких Срба сам председник Клинтон 4. априла 1999. Албанце је поменуо само у првој реченици приликом сусрета.
У сад већ чувеном извештају Вилија Вимера канцелару Шредеру 2. маја 2000., после састанка земаља НАТО у Братислави, износе се оцене и поруке САД из којих се види права позадина захтева у Рамбујеу и агресије. Циљ је био успостављање трајне контроле територија Србије, одвајање Косова и стационирање властитих снага: „Србију треба трајно држати изван европског развоја“. Вимер наводи да су САД од савезника тражиле да се „што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.“
Герхард Шредер је један од ретких виновника из 1999. који ће 9. марта 2014. признати: „Када се поставило питање догађаја (…) на Косову, ми смо послали наше авионе, наша торнада ка Србији заједно са НАТО-ом бомбардовали смо суверену државу, иако за тако нешто нисмо имали дозволу Савета безбедности“. Ово наводи Швајцарац Данијел Ганзер у књизи „Незаконити ратови“ и додаје да је требало да због незаконитог рата на суд у Хагу буду изведени поред Клинтона, Шредер, Јошка Фишер и Рудолф Шарпинг.
Комплот Кларка и Вокера, да се помаже ОВК, али да се њени злочини не помињу, како би се добио повод за рат, многи су до сада разоткрили. Рат се желео упркос настојању Југославије да се очува споразум Милошевић – Холбрук из октобра 1998. О томе је сведочио нико други до шеф посматрачке мисије Европске уније на Косову Немац Дитмар Хартвиг, чији су представници били на лицу места. НЈени чланови су одлично препознали да њихове владе не користе њихове извештаје и потпуно супротно информишу јавност. И генерал Хајнц Локвај (ОСЦЕ) пише: „Било је сасвим јасно да се није (у Рачку) радило о масакру цивила“. И амбасадор Келер (ОСЦЕ) је видео да се радило на томе да дође до рата. Многи су о томе касније са горчином писали.
Данашњу Кларкову кампању на очувању мита о „хуманитарној“ ратној акцији дезавуише и упечатљиво сведочење некадашњег британског војног аташеа у Београду ДЖона Кросланда. Пред судом у Хагу оценио је ОВК као терористичку организацију која је започела оружану борбу, коју су Срби имали право да сузбију. Он каже: „Међународна заједница је подржала ОВК. Клинтон, Холбрук, Олбрајт одлучили су да смене владу у Србији, а ОВК је била једно од средстава да се то спроведе“. На истом трагу закључује и сарадник Строба Талбота, 2005., да је прави разлог за рат био отпор Југославије потчињавању, „а не невоље косовских Албанаца. Милошевић је био проблем за трансатлантску заједницу предуго, тако да су Сједињене Државе осећале да ће он једино реаговати на војни притисак (…). Он је изазвао основне НАТО вредности и саму његову егзистенцију“.
Раскринкавању пропагандне обмане о наводно припремљеном, а откривеном плану „Поткова“ (у ориг.) по коме су српске снаге припремале потпуно протеривање Албанаца и у том циљу почеле враћати војне снаге и полицију на Косово и Метохију, учествује нехотично и сам генерал Кларк. У сведочењу пред Војним одбором Сената 1. јула 1999, навео је да је поновно јачање ВЈ на Косову била последица српских сазнања да су приреме за напад у току. Ушли су да спреме одбрану како би спречили инвазију НАТО. Дакле, сам је потврдио да је јачање српских снага било у директној вези са плановима НАТО, а не припрема за извођење тзв. плана „Поткова“. Али тога нема у његовој мемоарској књизи.
Из овог подсетника бива јасно зашто је осмишљен концепт „хуманитарне интервенције“ и злоупотреба појма „геноцид“, како би се, ето, стекло арбитрарно право на интервенцију, а заобишле ОУН. О „хуманитарном империјализму“ су писали до сада многи на Западу, али можда га најбоље оцртава наслов књиге Жана Брикмона (2006), „Хуманитарни империјализам: Употреба људских права да би се продао рат.“
Правда