Било би заиста добро да се остваре процене амбасадора Русије у Србији Александра Боцан-Харченка да стратешки односи две земље имају „космичку перспективу”. Инспирисан великим јубилејом, 60 година од историјског лета Јурија Гагарина у космос, искусни руски дипломата је будућност српско-руских односа ставио у космичку перспективу, и то поткрепио све бољом сарадњом на пољу науке, иновација и истраживања. Имамо разлога да верујемо у овакву процену, јер долази од дипломате са огромним искуством, посебно на Балкану, без сумње добронамерног према односима две земље, чак и када долазе у свечарским приликама, каква је 60-годишњица првог лета човека у свемир.
Међутим, да бисмо једног дана заиста дошли до „космичке” равни у односима Србије и Русије, било би корисно да се позабавимо данашњим, земаљским аспектима те сарадње, јер пут до космичких висина ипак креће са тла. А ту се, у последње време, поново јављају облаци који ометају полетање.
Кремљ је ових дана још једном ставио паралелу између Сребренице и области Донбас, упозоравајући да масакр у малом босанском граду 1995, пресудом Међународног суда правде проглашен за геноцид над муслиманима, може бити поновљен над становништвом у источној Украјини. Дмитриј Песков, портпарол руског председника Владимира Путина, био је недвосмислен у поређењу ове две ситуације: „Трагедија у Сребреници може да се понови у Донбасу. У том случају ниједна земља у свету неће остати по страни, као и Русија и предузеће све мере да се не понови људска катастрофа”. У истом тону говорио је ових дана и Дмитриј Козак, заменик шефа руске председничке администрације, упозоривши да ће Русија стати у заштиту Донбаса „ако тамо буде нове Сребренице, позивајући се на речи председника Путина”.
Ове изјаве деловале су прилично шокантно на онај део српске јавности, који у Русији види најближег и безрезервног партнера своје земље, на оне који од Русије очекују да се према Србији понаша ношена само братским емоцијама, не и практичним интересима. Разуме се, и да не помиње Сребреницу као нешто страшно, најбоље да је уопште и не помиње.
Судећи по многим истраживањима годинама уназад, у Србији је много људи који управо то очекују од Русије, јер и сами гледају на ту земљу кроз оптику осећања, не и здравог разума. Отуда су и непријатно изненађени, када из Москве чују упозорења да је у Донбасу могућ најтежи злочин, а то је – Сребреница. Могу се сажети у наслов на једном порталу – „Разочарање из Русије”. Има ли, ипак, места за изненађење, а камоли разочарање?
За то не постоји ниједан рационални разлог. Врх руске државе, па и председник Путин у протеклих неколико година више пута су изговарали име Сребренице када су хтели да опишу драматику збивања у Донбасу. Исти став који данас слушамо од Пескова и Козака, Владимир Путин је први пут изговорио 2017. године, на једном дебатном клубу у Сочију. Рекао је тада да би „одлука о затварању границе између Русије и непризнатих република могла да доведе до ситуације сличне оној која је била у Сребреници”. Две године касније, у децембру 2019, руски председник је, како је пренео Раша тудеј, рекао да „може доћи до масакра сличног оном у Сребреници, ако украјинске трупе преузму контролу границе”. Дан касније имао је први сусрет са тада новоизабраним председником Украјине Володимиром Зеленским у Паризу, тако да је ова изјава била добро промишљена и вероватно је требало да послужи као „тешка дипломатска артиљерија” уочи важног сусрета.
У реторици Кремља, Сребреница се не користи само када је Донбас у питању, за њом је Русија посезала и у другим кризним ситуацијама у којима је била актер. Тако је још 2008. године, дакле само годину дана након што је Међународни суд правде оквалификовао сребреничку трагедију као геноцид, Сергеј Лавров употребио Сребреницу као паралелу за руску војну интервенцију против Грузије: „У овом случају, Русија је употребила силу у потпуности поштујући међународно право, своје право на самоодбрану и своје обавезе према споразумима о овом конкретном сукобу. Русија није могла да дозволи својим мировњацима да гледају како се пред њиховим очима чине акти геноцида, као што је то било 1995. године у босанском граду Сребреници”, изјавио је Лавров за “Волстрит журнал” у августу 2008. И да, шеф руске дипломатије још тада је употребио реч – геноцид, говорећи о Сребреници.
Покушајмо да проникнемо у конфузију која овим поводом влада у проруском делу српске јавности. Да ли је ово „права” Русија, за коју Сребреница није „отворено питање” и користи га по потреби када јој је потребно стравично поређење за операције у свом дворишту. Или је „права” Русија она која је 2015. године уложила вето у Савету безбедности на британски предлог резолуције у Сребреници.
Одговор је врло једноставан. И једна и друга су „права” Русија. Када јој је у интересу да објасни своје позиције у вези са кризом у Донбасу, онда ће говорити о Сребреници као незапамћеном злочину који су починили Срби у Босни, не обазирући се на то да ли ће тиме повредити осећања својих присталица на Балкану. Тада Русија брани свој интерес у Украјини, што јој је без премца спољнополитички приоритет. Балкан, Србија и босански Срби тада нису у видокругу. Са друге стране, када процени да треба да појача своје аквизиције на Балкану, онда јој неће бити проблем да блокира резолуцију о Сребреници у Савету безбедности. Не постоје две руске политике у вези са Балканом, Србијом, Босном и Сребреницом. Постоји само једна, а у њеном центру је руски интерес, без обзира на то како ће та политика изгледати заљубљеним присталицама у Србији. Да је другачије, када не би увек и на сваком месту штитила само свој и ничији други интерес, Русија не би била велика и моћна држава.
Проруски коментатори у Србији потрудили су се да објасне својим следбеницима да најновије помињање Сребренице у Кремљу не значи да „нам је Русија окренула леђа”, већ да је реч само о реторици упућеној Западу, јер он тај језик и те паралеле разуме. То је сасвим тачно, уз додатак да је порука делом упућена и јавности у Русији, као напор да се јавност мобилише око кризе у Донбасу и да стане иза свог државног руководства, одлучног да не дозволи масакр над сународницима. А шта ће бити са стотинама хиљада збуњених и разочараних у Србији, који нису очекивали да ће их Путин и Москва „издати” око Сребренице, то остаје само њихов проблем.
Односи Србије и Русије заиста могу једног дана да имају „космичку перспективу”, како прогнозира амбасадор Боцан-Харченко. Али само под условом да на време, већ сада сиђу са митских висина вечног братства и посвете се земаљским пословима. За почетак, да у Србији не буде изненађених и разочараних када у Кремљу о Сребреници говоре истим речником као у Холандији и америчком Конгресу, на пример.
Др.Орхан Драгаш/Политика