Отписа ми врли “комита” љутито и бесно, нашироко и надугачко, како је Црна Гора “њихова” и како за нас: “љуте мрзитеље” никада у њој неће бити места. Трла баба лан, у суштини.
Још један у мору анонимних јуначина што иза својих ставова стоје некаквим опскурним надимцима и патриотско-ерективним сличицама, но не треба им ћутати никако, напротив, вазда одговарати јер се глупост и мржња лако разбуктају а довољо је, да простите, само се попишат на те погане пламене језике…
Дакле, ако за мене, односно, за нас “љуте мрзитеље” нема места у Црној Гори шта су онда оне куле прађедовске, гусле заветне крај икона, вериге старије од шума, а шуме развијориле из камена и олистале зорама. Мит, еп, пусто наклапаље…?
Не, не знате ви ништа о томе, за вас је Црна Гора што можете у шаку да заграбите а за мене, за нас, Црна Гора је та нарочита зора, то кад ти корен небо располови, кад облаци затраве и замиришу некошевином, кад Господ располути месеце на три, на четири…па причести…
Кад знаш где припадаш, којег си рода и које славе, и нема тог крста који је тешко понети јер Србину крст није јарам но кичма! Да те до земље повије – земља ће се у небо преметнути!
Па, кад смо толики “мрзитељи” што нас Црна Гора толико воли?!
Не треба мени место у њој, није Црна Гора пањ на који ћеш спустити гузицу, већ је Црна Гора место у души на којем ће срце починути… Ви се, бранитељи ничега, јагмите за местом јер вам Црна Гора није праг но пањ, није дом већ скровиште, није љубав но талац… Не браните ви њу но себе! Јаруге, вртаче, јазбине…у које побегнете да вас Црна Гора не опази. Но, и да вас опази ништа вам нажао неће, напротив, али страх од слободе је једина сила која вас креће.
Не браните је од нас, јер кула наших прађедова су стражаре Црне Горе, наше њиве и ливаде су гробља пострадалих за њену славу и крст часни, наши камењари су задужбине праотачке – окамењена братства монашка, и на послетку – наша Црна Гора је и ваша једнако, ту злу поделу на нас и вас сте смислили ви да бисте себе могли да слажете зашто се улуду потурате да подупрете планине..?
Неће оне никуд, но пазите кад искорачите да се ви у тој јарости и бесмислу не одроните и скотрљате у бездане ко прах постојања… У Црној Гори је за вас места колико дограбите у шаке, ко плен, ко гусари какви, а за мене, за нас “мрзитеље” је таман онолико колико се мила радосница раскомотила у души – читава!
По стоти пут кажем и понављаћу, није ми тешко: највише што заиста можете да учините за Црну Гору јесте да је одбраните од себе.
Ја бих сваку капљу вратио мору да могу а ви бисте га кофу по кофу раскрчмили само да га нема за мене, за нас, па нека и за вас пучина остане пустахија тужна, не мари.
Но, не схватате, и тад би за мене, за нас, једнако таласало, а шта би сте ви били до сироте, олупане барке пусте…
Михаило Меденица/ИН4С