Претпостављам да сам ти већ дозлогрдио и својим несмирком као рђа метал нагризао твоје стрпљење, али, ако ти је за утјеху, и себи сам. И све се теже лаћам пера, почињем па одлажем, кренем па застанем, пишем а онда написано заврши у корпи. Јер све сам ближе закључку да је о овоме нашем јаду већ све речено, да су гомиле и гомиле ријечи отишле као јесење лишће низ вјетар остављајући реалност огољену као јефтину пријатељицу ноћи у најгорем борделу. И не бих да није она. Онако разгоропађена, Горгони налик, опет је попут гује присојкиње сиктала, палацла језиком, пријетила, упозоравала… Грмјела је као кад се, у августу, из градоносног облака с врха Голеша, сручи непогода, праћена бујицама. Да човјек не зна ко је и од кога је, рекао би – сила. И ништа из њеног става, гестикулације, вокабулара, дрчности, не указује на истину да је ту гдје је стигла кроз иглене уши. И да се, упркос свој тој разгоропађености, под разним и провидним изговорима, више не усуђује да изађе „на црту“. Наступима на свим мјестима и у свим приликама које су јој дате, слала је и шаље слику Јованке Орлеанке и Марије са Пркоса, прве и последње линије одбране Црне Горе и свега њенога. А, рекох ти, дуже јој је презиме од посланичке клупе.
Сјећам се да је у нашем селу била једна слична њој коју нико није могао надговорити, убиједити, па ни надпсовати. Реденици њене „муниције“ били су километарски, пред њеном рафалном паљбом падале су истина, аргументи и здрав разум, њеном „свједочењу“ нијесу требали свједоци. Била је и тужилац и судија (ако те ово подсјећа на „тајновидца из Барјамовице – сам си крив), њеним пресудама није било жалбе ни ревизије. И сјећам се како је покојна мајка савјетовала рођаке да ни под цијену не знам чега не улазе у расправе са њом. Говорила је да је лакше змију шарку ухватити за главу него њу за ријеч, да она не говори него „као вјештица млати говњавом метлом“ на све стране па кога закачи, и да се из „окршаја“ са њом може изаћи само „посран“ (опрости на оригиналности израза)! Још увијек је памтим и сјећам се многих од њених тирада, али се више не сјећам њеног имена. И мислим да га се данас ријетко ко и сјећа јер скоро и да га није имала. Она је за село и све у селу носила само једно име: АЛАПАЧА!!!
Листам речник српског језика и налазим објашњење: „алапача је брбљивица, торокуша, жена која превише прича, галами, не може да се контролише пошто јој прича сама по себи доноси задовољство, без икаквих моралних ограда прича о свакоме и свачему“! Ни моја покојна мајка је не би боље дефинисала. Знам да си већ погодио о коме ти причам а знам да си се сјетио и оне наше „алапаче“ јер је њоме покојна бака знала да самјери све оне које су покушавале да крену њеним трагом. А ако се питаш има ли какве разлике међу њима, право да ти кажем да је скоро и нема. Наравно, лише социјалног статуса, јер она „наша“ је била једва писмена сељанка, док се ова данашња кити и звањем и „знањем“. Ово „знањем“ стављам под наводнике јер је, сјећаш се, покојни деда, мјеркајући ме испод ока, често знао да каже како „нема будале док школу не заврши“!
Још једном ти се извињавам на досађивању и, вјеруј, не бих да није она, по ко зна који пут, развезала мач уста и, такође по ко зна који пут, запријетила како „она неће дозволити овима и онима ово и оно“ и да се нико није усудио да ни прстом дирне у њен „тор“ који јој огради Ивица. А можда слути како ускоро за Ивицу може доћи „марица“ па унапријед лупа у канте и плаши мечку решетом. И колико год да живимо у друштву гдје је „мушка ријеч – закон, а ријеч жене – измјене и допуне тог закона“, не иде уз жену безакоње ријечи и свако одсуство њене мјере и укуса. Како год, пошто би то било узалудно кад је о њој ријеч, макар тебе ћу подсјетити на још једну дедину: „од свег иметка који посједујеш, моли се Богу да ти само памет сачува! Јер све се опет може стећи, а кад она једном извјетри глава заувијек бучи као празан лонац“! Остај ми у здрављу, и не замјери.
Емило Лабудовић/ИН4С