Мислим да не постоји никаква шанса да ће Бајденова администрација прихватити идеје зацртане у словеначком документу, макар не својевољно, тврди Лес.
Словеначки документ је важан и конструктиван напор да се превазиђе проблем стагнације на Балкану и његовог постојаног изласка из орбите Запада.
До сада, слажем се са свим што сам видео у овом документу. Истина је да народи у региону, нарочито Срби, Албанци и Хрвати желе да успоставе националне државе.
Истина је да је интеграција региона у западне институције „заглављена“ све док су блокиране њихове тежње за националним државама. И истина је да незападне силе, попут Русије и Турске, стичу моћ, каже у разговору за Демостат Тимоти Лес, вођа пројекта „Студије дезинтеграције“ Центра за геополитику Универзитета Кембриџ, коментаришући садржај нон-пејпера чији је аутор, тврди се, словеначки премијер Јанез Јанша.
У наведеном документу се заговара „прекрајање“ мапе Западног Балкана што би, пре свега подразумевало, уједињење Косова и Албаније, те мирну сецесију БиХ, уз припајање Републике Српске Србији.
Такав концепт поделе региона по „националним линијама“, Лес је, подсетимо, први јавно предочио и детаљно објаснио управо за Демостат, пре две године.
Наш саговорник истиче да се такође слаже са имплицитним закључком документа, који гласи да је „тренутни став ЕУ да се ништа не може променити и да овај регион мора да се фокусира на придруживање ЕУ – потонуо у низ празних слогана, лишених значења, осмишљених да се парализује транзиција и интеграција овог региона“.
Укратко, Љубљана је ставила до знања да је Балкан попут пацијента ослабљеног озбиљном болешћу који мора да буде подвргнут хируршком захвату да би се опоравио. Краткорочно гледано, не видим да ова идеја добија замајац, бар не начин на који Словенија то намерава. Овај документ су дочекали са негодовањем они, да искористим моју метафору, који би радије да пацијент остане трајно онеспособљен, уместо да оде на операцију која носи ризике али такође нуди шансу коначног оздрављења. У том контексту, жалим што су Јанша и његове колеге у Љубљани одбили да признају да су аутори документа и да одбране своје тезе. Ипак, посматрано на дуже стазе, сигуран сам да ће се Балкан сам реорганизовати на начин на који то заговара словеначки документ, јер је то оно што жели већина народа у овом региону. Међународна политика је успешно наметнула поредак који је у складу са захтевима око петине становништва (Бошњака и Македонаца), а противно вољи преостале четири петине (Срба, Албанаца и Хрвата). Јасно је да је то неодрживо. Бојим се да ће се, уколико се Европљани и Американци озбиљно не ангажују у вези са питањем како окончати актуелну фазу у балканској политици и не наметну реорганизацију региона у складу са жељама већине, коначна реорганизација десити на други начин, могуће хаотично, будући да ће локални актери бити приморани да гурну регион у кризу како би остварили своје циљеве, указује Тимоти Лес.
Лес одрично одговара на питање да ли сматра да би нова америчка администрација пристала на мирну дезинтеграцију БиХ, којој се не противи српски члан Председништва БиХ Милорад Додик.
Мислим да не постоји никаква шанса да ће Бајденова администрација прихватити идеје зацртане у словеначком документу, макар не својевољно, као што је и Стејт департмент потврдио у саопштењу издатом у четвртак. Главни разлог јесте то што су САД уложиле свој престиж и ауторитет да би одржале Босну и Косово као уједињене државе у оквиру својих постојећих граница, и неће одступити од те позиције. Њихов став је оснажен мањком стратешких интереса Вашингтона на Балкану, који би, у супротном, можда усредсредио мисли на потребу измене приступа. Ових дана има важнијих ствари о којима размишљају САД, изнад свега њихов покушај да потисну регионалне силе у успону, попут Русије и Кине. У међувремену, рационалну дебату у Вашингтону парализује мала, али бучна група активиста из академских кругова, тинк-тенкова и медија, која се противи формирању националних држава на Балкану, зарад сопствених интереса и из идеологије, и која непрестано „пророкује“ рат како би се затворила дискусија о променама граница. Све ово појачава политику подршке регионалном статусу кво, макар краткорочно, без обзира на то колико је туробна стварност људи „на терену“. САД не желе никакву озбиљну драму на Балкану и њихов приступ је одржив све док не буде неке веће кризе која би их принудила да редефинишу своју политику. Главна „цака“ у овом начину размишљања јесте логична противречност која чини срж америчке политике. САД желе да се Балкан политички и економски развија, и да се придружи ЕУ и НАТО-у, не само као начин да зауздају утицај Русије и Кине, што је главни спољнополитички циљ Бајденове администрације. Али, блокирајући формирање националних држава, САД такође блокирају испуњење својих циљева у овом региону. Стога, мој закључак је да се САД неће вечно држати овог става. Будући да САД немају никакав суштински интерес за то где су границе на Балкану, што је потпуно неважно за животе обичних Американаца, претпостављан да ће једног дана, вероватно усред неке регионалне кризе, САД размислити о томе шта су им истински интереси на Балкану, прихватити политичку реалност и у складу с тим променити политику, тврди Лес.
Коментаришући напоре које предузима Европска унија, укључујући њеног специјалног представника Мирослава Лајчака, да врати Београд и Приштину за преговарачки сто у Бриселу, наш саговорник каже: “Лајчак је професионалац и он даје све од себе, али упустио се у немогућу мисију на Балкану“.
Србија нема никакав подстицај да формално преда Косово. ЕУ је практично повукла своју некадашњу понуду чланства, а Немачка и САД су искључиле могућност поделе Косова, што је у комбинацији могло да обезбеди неку врсту компензације за Србију. Београду је сада недвосмислено у стратешком интересу да „заледи“ питање Косова и да чека повољније околности у којима би могао да размени Косово за Републику Српску. Ни Албанци немају никакав подстицај да чине било какве уступке Србији, попут омогућавања да се формира Заједница српских општина, без чврсте гаранције да ће ти уступци водити признању Косова од стране Србије. Нова влада у Приштини је то јасно и гласно предочила одбијањем да се ангажује (у дијалогу) са Србијом и ставивши дијалог као „шести или седми“ приоритет на листи. Оно што додатно компликује ситуацију јесте то што су САД очигледно одлучиле да одустану од статусног решења и да то питање поново препусте Европљанима, што значи да више нема једног спољног актера који је могао да доведе до неког решења. Све наведено указује на даљи застој у покушајима да се реши косовско питање, напомиње Лес.
Косово неће одустати од уједињења са Албанијом
Према мишљењу Тимотија Леса, “ствари неће мировати јер Албанци морају да покушају да пронађу начин да изађу из жалосног стања лимба, а једино решење за то, ако већ не могу да обезбеде независност, јесте да се уједине са признатом државом Албанијом, упркос свим пратећим опасностима од хаоса и конфликта”. “Управо је то онај ризични расплет који Словенија прогнозира и који жели да спречи третирајући Косово као део ширег низа нерешених питања државности на Балкану. У интересу је спољних фактора да реше та питања, уместо да препусте ту иницијативу локалним актерима”, закључује он.
Стање ствари