Према свим критеријумима описаним у међународно утврђеним и примијењеним дефиницијама за појам опсаде, Сарајево је у протеклом рату доживјело блокаду, а не опсаду, док су Срби у том граду од 1992. до 1995. године били подвргнути двострукој блокади /и унутрашњој и спољној/, те кампањи терора коју је СДА планирала на највишем државном нивоу, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.
Главни штаб Војске Републике Српске /ВРС/ и Сарајевско-романијски корпус у документима су користили професионални израз блокада, док су такозвана Армија БиХ и медији за потребе медијске кампање користили историјски термин опсада, који је у професионалном и историјском смислу био нетачан, наведено је у Извјештају Комисије.
Главна разлика између опсаде и блокаде је избор оружја које користи нападач. Историјски гледано, главно оружје током опсаде било је изгладњивање. Међутим, због међународних напора за помоћ и огромних испорука хуманитарне помоћи које је ВРС дозволила да уђу у град, Сарајево није искусило глад, примарно оружје било које опсаде.
Контрола Унпрофора над аеродромом /29. јуна 1992. године/ омогућила је успостављање хуманитарног ваздушног моста, који је, иако често прекидан, дјеловао током цијелог рата.
У том смислу, опсада Сарајева не може бити упоређена са опсадом Лењинграда између 1941. и 1944. године и опсадом Севастопоља између 1941. и 1942. године. Опсада Лењинграда од њемачких, финских и шпанских снага током Другог свјетског рата довела је до смрти око 1.500.000 војника и цивила усљед глади и бомбардовања.
Од 1992. до 1995. године Срби у Сарајеву били су подвргнути двострукој блокади /и унутрашњој и спољној/ и кампањи терора коју је СДА планирала на највишем државном нивоу, а коју је спровео удружени злочиначки подухват који је обухватио све бошњачке државне институције.
Један од специфичних аспеката ове кампање терора био је стварање широке мреже приватних затвора, под вођством војних јединица под командом СДА, а у којима су почињена најгора звјерства /мучење и групна силовања/.
Овој кампањи терора, пише у Извјештају, претходила је и пратила ју је кампања дискриминације и демонизације усмјерена против српских грађана Сарајева, који су спуштени у ранг искључених грађана.
Радикални исламски режими, посебно вехабије из Саудијске Арабије, ирански шиити, Турци под Реџепом Тајипом Ердоганом и терористички покрети као што су Ал каида и „Исламска држава“, искористили су грађански рат у БиХ како би слали муџахедине и обучили бошњачке мислиоце да воде радикалне групе у Сарајеву и широм БиХ.
Ове групе биле би засноване на старијој муслиманској радикалној мисли и организацијама попут „Младих муслимана“ /муслиманска организација основана 1930. у БиХ која је од почетка копирала идеологију, организациону структуру и модус операнди „Муслиманског братства“ из Египта, која је дјеловала као таква и имала блиску везу са „Братством“/ и „Ел хидаје“, које су активне од тридесетих година прошлог вијека.
Иако се свака поновна процјена грађанског рата у БиХ гласно одбацује као лажно заснована на ставовима ревизиониста који служе сами себи и који желе да одрже модел контрадикторности између жртве и насилника са својим непрелазним, крајњим супротностима, остаје чињеница да су тачне процјене направљене током самог сукоба, а да су их игнорисале или одбациле моћније прокси-нације јер су жељеле да промовишу сопствени наратив о јединственом агресору који намеће своју вољу ненасилној, невиној жртви.
Код оних који нису директно били умијешани у конфликт, данас је прихваћен наратив да су се „зли Срби“ спустили на „мирне Бошњаке“ и кренули у кампању убијања и силовања с циљем успостављања „велике Србије“.
Патерналистичка дужност САД, НАТО-а и ЕУ тако је постала да дјелују као заштитници „несрећних Бошњака“.
Овај наратив о сукобу агресивних Срба и недужних Бошњака постоји и данас, о чему свједоче заједнички напори медија да свијет непрестано подсјећају на зла која су Срби починили над мирним Бошњацима, истичу чланови ове истражне комисије.