У политичком судару Истока и Запада чује се да једнима смета агресивна војна улога Русије и економска експанзија Кине, а другима наметање властитих правила. Нови курс дипломатије америчког председника Џозефа Бајдена базира се на задржавању доминантне улоге и оживљавању идеје америчких демократа о свету заснованом на правилима и готовој структури изграђеној једном засвагда.
ПОБУНА ИСТОКА: Ојачани Исток, међутим, не пристаје више на ту улогу. Министар спољних послова Кине Ванг Ђи, после недавног дипломатског судара са Американцима на самиту на Аљасци, сада је дословно упозорио да САД не могу приморати цео свет да буде истог укуса – „демократија није кока-кола”. Током видео-конференције са представницима америчког Савета за спољне односе рекао је да ниједна сила не може порећи пут којим су кренуле друге земље и да ниједна земља неће променити сопствени систем у складу са свиђањима или несвиђањима других. Не мора се бити синофил да бисмо се сагласили да Кина заиста не усваја стране моделе, не извози идеологију и не захтева од других земаља да копирају њене методе.
Сликовита метафора са кока-коколом, чији тајни састојак чувају САД и производе сируп који у целом свету има исти укус – показује да државе које следе властите националне интересе имају право да им се не допада тај укус и да не морају да га прихвате, јер се свет не састоји од једне културе и једног модела.
Позив САД да ојачају светски поредак заснован на „правилима” ударио је о тврдо тло Истока, а кинески министар је констатовао да је очигледан проблем ако та правила намеће само један број западних земаља. Ако та правила намеће у овом случају само 12 одсто људи на планети остатку популације – онда она не могу постати универзална.
МАЛЕ МЕРКЕЛОВЕ: Побунили су се Иран, Русија, Сирија… Против себе они имају блок који уједињује чак и неодлучне. Подела на ауторитарне и демократске режиме више не игра никакву улогу и све је мање држава које под тим колонијалним пртиском пристају да се одрекну својих интереса. Европска унија се налази у изнудици: нема јединствену спољну политику – нису сви једнако расположени да зарате са Ираном, Русијом или Кином. Нема ни јединствену одбрамбену политику: „нова Европа” је спремна да уступи територију, новац и суверенитет како би омогућила НАТО-у да их брани од наводне инвазије непријатеља с Истока. Нису ни све чланице спремне да крену у враћање руских дипломата, барем не у мери која се од њих захтева. Нису све спремне ни да се одрекну свог економског интереса и да зауставе „Северни ток 2”, одбаце трговину с Кином или заоштре односе с Турском. Једноставно, постало је немогуће помирити европске и националне интересе међу чланицама ЕУ.
Европски парламент је предложио да ЕУ мора да има своју дипломатску академију која би припремала и приближавала будуће лидере заједничким вредностима и интересима ЕУ. Функционисање европске спољнополитичке службе показало се као слаба тачка ЕУ, јер не размишљају сви лидери на исти начин и не говоре сви једним гласом. Портал „Евроактив” је пренео речи једног неименованог дипломате у Бриселу: „Имамо превише малих Меркелових, Макрона и Орбана који лутају ходницима спољнополитичке службе”.
НЕПОЖЕЉНИ: Та разједињеност се показала и на примеру протеривања руских дипломата. Прво су то учиниле САД, а потом Чешка, Словачка, Летонија, Литванија, Естонија. Остале, укључујући и Мађарску као чланицу Вишеградске групе – нису. Не може се отети утиску да је Чешка то заиста учинила под „притиском који се није могао одбити”. Русија је одговорила нереципрочним мерама, што је новина у односу на проглашавање дипломата непожељним из 2018. због „случаја Скрипаљ”. Дакле, предузела је офанзивни корак. Путин је потписао указ о противмерама против непријатељских земаља, али је, с друге стране, наредио повлачење руских војних снага са западне границе према Украјини. Завршена је и масовна војна вежба на Криму. Амерички амбасадор је из Москве позван у Вашингтон, а Володимир Зеленски је одбио Путинов позив на разговоре у Москву, као што је руски председник одбио да дође у Донбас. Чекамо.
Биљана Митрановић/Политика