Госпођу Бранку Милић упознао сам у Манастиру Морачком, док је била под заштитом блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Док смо нас двоје разговарали у Порти Манастира, пришле су нам десетине Морачана и Ровчана са жељом да се поздраве и фотографишу са госпођом Бранком!
Сви су они пратили процес Поглавниковог, Катнићевог, Бебиног и Пажиновог „државног удара“ у Црној Шуми и жељели су да стисну руку госпођи Бранки, једној од жртава овог планетарног правничког циркуса! Али и жени која је заиста импоновала по ономе како се понашала и шта је говорила на процесу који ће бити застиђе Црној Гори у будућности!
Као неко ко је слутио да ће ово бити и правна и морална лекција мојој Црној Гори за дуго времена, мислим да нијесам пропустио ни дан суђења српским мученицима у овом монструозном, антисрпском и антируском процесу!
Но, овога пута, не бих о томе. Хтио бих да вашу пажњу скренем на госпођу Милић, часну и умну Српкињу која ми је импоновала у сваком тренутку присилног боравка у њеној братској Црној Гори. Посебно у поглавниковом Суду.
Рачунао сам да је Бранкин присилни боравак у Амбасади Србије, након понижавајућих поступака Милових „вјештака“, нешто што ће ићи на понос Србији!
Њена исповијест на једном од приватних српских портала након доласка у Србију, увјерила ме је, нажалост, у супротно – Бранка је казала да се држава Србија према Србима заточеним у Црној Гори, понашала као – маћеха! Ја сам то и видио и знао – отпочетка.
И то је разлог што уопште пишем текст који је пред вама. Зам веома добро и шта је тада предсједник Србије рекао о „Државном удару“ „са елементима иностраности“… и да је то припомогло Катнићевом тужилаштву да настави процес против Срба у Црној Гори. Данас могу да поставим питање – ко му је то „помогао“ да такво питање постави! Па Милови лауфери и у АНБ и у МУП Србије!
Рече госпођа Бранка Милић, која је провела мјесеце у кухињи српске амбасаде, да се нико озбиљније није заиинтересовао за њену судбину, а мени пада на памет случај браће Битићи, шиптаараских терориста, из Америке, којима су Амери србским властима набијали на нос њихов нестанак ,у свакој прилици, па и данас на томе истрајавају. Никад, баш никад, нијесам чуо да су њима саговорници са наше стране поставили контра питање – шта је са толико Срба који су злочиначки побијени њиховим бомбама и ракетама из ваздуха, шта је са стотинама злосрећних наших сународника којима су њихови штићеници Шиптари наживо вадили , па продавали органе? И ко због тога треба да одговара?
Поменуо сам браћу Битићи, зликовце и терористе, о којима њихова резервна земља и данас врши истрагу. О Бранки Милић и још четири-пет српских мученика, заточених у Спужу годинама – нико није бринуо!
Бранка је рекла, након укидања пресуде, шта мисли о том процесу. На нама је да о томе како треба, ваљано и „допунски“ промислимо!
Зна се, веома добро, јер смо то пратили на ТВ преносу, како су се ствари одвијале на тзв. судском процесу, па нам није тешко закључити – Бранка је, нажалост у праву, чак и кад је у питању ДФ, који јој, нажалост , није био од нужне и можда очекиване помоћи… Ни прије , ни послије. Свак се, изгледа, о своме јаду забавио!
Што се, пак, Амбасаде Србије тиче, из њеног исказа схватили смо да је у почетку о њима „бринула“ једна представница Амбасаде, наговарајући их „ да признају учешће у државном удару, као она група из Шапца, како не би џабе трунули у затвору“!? „ Шта и коме да признамо ?- рећи ће Бранка – и како да се са том среамном подвалом враћамо из Ц. Горе…“
Оно што је у овом случају заиста запањујуће, јесте понашање Амбасадаје Србије у Црној Гори, у вријеме, а и након „државног удара“. Она је своје грађане потпуно препустила режисерима „удара“ и допустила да ни криви ни дужни одлеже у спушком затвору четири године судјелујући тако у одвратној и плиткој намјештаљци која се одиграла за потребе Миловог режима, најприје како би се добили избори, а потом како би се избламира опозиција у виду ДФа, али и – Русија!
Покушао је, са своје стране да „помогне“ и чувени тужилац Катнић, настојећи да наговори генерала Дикића да лажно оптужи Демократски Фронт и Русе за обећану слободу и да је овај, тим поводом. довожен из спушког затвора у Тужилаштво чак 23 пута!
Сад кад је прошло нешто времена, лакше је паметовати: у читав овај срамни процес биле су укључене и неке безбједоносне службе Србије, или, тачније – Милови чауши у њима! Посебно око „заштићених свједока“ и њихових „радњи“. Дакле, генерал Жандармерије Братислав Дикић (на путу до Острога) и још четворо невољника из Новог Сада, који су се на дан парламентарних избора нашли у Подгорици, „због промоције неке књиге“, биће жртве исфабрикованог процеса пред срамним судом у Подгорици, а да им матична држава Србија није ни на који начин помогла! Помогла је једино организаторима ове монструозне представе! Службе су подвалиле и Предсједнику и њеном руководству, а да за то нико није одговарао. (Нити се ко, до данас, извинуо!)
То, наравно, неће утјешити ни Бранку Милић, ни остале жртве Катнићевог и Бебиног инфантилног сценарија за немјерљиве фрустрације, патње и понижења којима су годинама ови мученици били изложени!
Баш ме занима како се, тим поводом, осјећају „суткиње“ Мугоша, Вуковић и Пеан? Судећи по томе да су се све три кандидовале за чланство у Апелационом суду, (можда су већ и изабране?) не гризе из превише савјест. Нема везе што им је наручена пресуда укинута. Ваљда сматрају да су тако нешто својим вишемјесечним узорним трудом и заслужиле!
Сузних очију, са кнедлом у грлу, Бранка је више пута у току интервјуа поновила, колико јој је значила подршка и помоћ Митрополита Амфилохија. Пуна захвалности била је и према спремачици из Амбасаде, која јој је за годину дана боравка у простору кухиње, била једина веза са спољним свијетом.
Прича је, колико трагична, толико и поучна. Ето тако се „брине“ о својим грађанима када се, ван своје земље, нађу у невољи!
Јован Лакићевић/ИН4С