Идеје о великој Србији, великој Албанији, нешто већој Хрватској и растакању БиХ су нереалне, али упозоравајуће. У политици ништа није случајно. Европски етно-националисти раде на свом окултном пројекту.
Када неко овде помисли да је време подела и ратова похрањено у архиве прошлости, појави се европски десничар са злослутном идејом новог прекомпоновања западног Балкана.
Ако се до сада сматрало да је независношћу Косова заокружен распад бивше Југославије, премијер Словеније Јанез Јанша је ту да поручи да ће процес бити завршен тек нестанком „мале Југославије”, Босне и Херцеговине, лакмус-папира односа у региону.
Некадашњи стратег словеначке независности, сада картограф са амбицијом да у новој балканској великој игри актерима на терену додели улогу статиста, узбуркао је многе својим „нон-пејпер”, неслужбеним документом о мирном разлазу БиХ и тезом да би се тензије у региону решиле прекрајањем граница чак шест држава – Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе, Северне Македоније и Албаније.
Регион се подигао на ноге на идеју стварања велике Србије, велике Албаније и нешто веће Хрватске. Словеначки премијер је смушено демантовао да се тајним каналима обратио ЕУ. Служба за медије председника Европског савета Шарла Мишела прво је потврдила да је у фебруару добила „нон-пејпер”, али је онда то брзо негирала.
Стање конфузије прекинуо је словеначки портал necenzurirano.si објавом факсимила документа у коме Јанша – и ко зна ко још – нуди визију решења за стање у региону.
Наслов документа је „Западни Балкан – пут напред”. Прва тачка, „Ситуација”, наводи да су кључни проблем регије „нерешена национална питања Срба, Албанаца и Хрвата и додаје да је у тренутним околностима готово немогуће замислити европску перспективу Србије и Косова, а чланство БиХ у ЕУ је у потпуности искључено.
Друга тачка нуди „Решења”: Уједињење Косова и Албаније уз давање посебног статус Србима са севера Косова по моделу Јужног Тирола у Италији. Припајање Србији великог дела Републике Српске чиме би Београд пристао на спајање Косова и Албаније,
Хрватско национално питање би се решило или припајањем већински хрватских кантона у БиХ Хрватској или давањем посебног статуса хрватским деловима БиХ, такође по моделу Јужног Тирола
Бошњаци добијају самосталну државу којој се великодушно препушта коридор према међународним водама Јадрана који би гарантовао НАТО. Потом би на референдуму бирали између ЕУ и не-ЕУ (турске) будућности.
ЕУ, заједно с другим регионалним иницијативама покреће спровођење свеобухватног економског програма. Убрзава се чланство у ЕУ и НАТО.
Трећа тачка „Кораци” констатује да треба „тихо” потврдити могућност реализације програма (у току), активирати тачку један на међународном плану (у току) и креирати комуникацијски програм. Ако се „већина актера” сложи, значи не сви, ЕУ преузима формализовање иницијативе.
Иза прекрајања граница стоји стара идеја да су мултиетничке државе константан извор сукоба и да само етнички чисте могу да гарантују безбедност.
Такав националистички концепт, проширен жељом за чисто хришћанском Европом, годинама промовишу евроскептични, антимигрантски и исламофобно расположени ултрадесничари који су недавно формирали савез: премијери Мађарске и Пољске и лидер италијанске Лиге. Само се чека Јанша чија се конзервативна Словенска демократска странка оптужује да од Словеније ствара ауторитарно друштво.
Биће да у тим круговима треба тражити оне који су словеначког премијера охрабрили да састави „нон- пејпер” рачунајући и на подршку истомишљеника по западном Балкану. Да ли је све то покушај реорганизације европске деснице после доласка Џоа Бајдена на власт?
План је награда у најави српским, хрватским и албанским националистима, па је разумљиво највише узбудио Бошњаке који би се свели на муслиманску државицу.
Да се нешто ваља иза брда и да Јаншин „нон пејпер” не треба да буде превелико изненађење – било као пробни балон или аналитичка припрема терена – могло је да се наслути када је хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић открио детаље недавних разговора тројице чланова председништва са словеначким председником Борутом Пахором у Сарајеву.
Пахор им је, истина у неформалном разговору који не представља званичне ставове ни Словеније ни ЕУ, пренео да се у Европи све чешће чују гласови о томе да треба „довршити распад Југославије”. Потом их је питао: „Можете ли се ви у БиХ мирно разићи?”.
Комшић је испричао и да су он и бошњачки члан председништва Шефик Џаферовић рекли да мирно раздруживање није могуће, док је српски члан Милорад Додик – доследан ставу да треба инсистирати на дијалогу о мирном разлазу – био супротног мишљења.
Тако је Јанша активирао сећања на времена када су Слободан Милошевић и Фрањо Туђман сањарили о подели Босне.
Александар Вучић каже да „нема појма о чему се ту ради”, али наслућује опасност да га Додик увлачи у ризичну игру. Првобитни „велики опрез” заменио је јасном констатацијом: „Не могу да се сагласим са уједињењем Косова и Албаније, морам да поштујем територијални интегритет Босне и Херцеговине”.
Снажну подршку одбрани суверенитета над Косовом за октаву је блажа када треба бранити територијални интегритет БиХ. На све баца сенку време када су Вучић и Хашим Тачи разговарали о размени територија – противно принципу о неповредивости граница. Хрватски председник Зоран Милановић огласио се поруком „прсте даље од БиХ”, али није ублажио љутњу коју Сарајево не крије због хрватског „патернализма и једва прикривеног империјализма”. Еди Рама је нејасан.
Јанша потврђује да „Словенија озбиљно тражи решења за развој региона и европску перспективу земаља западног Балкана”. Да ли то значи најаву промене курса Љубљане пошто Словенија 1. јула преузме председавање ЕУ, у време када се по Европи, не само на десници, оживљава идеја „довршетка распада Југославије”?
Без обзира што Савет Европе, који се 2008. јасно одредио против промена граница а сада ћути, стварни или спиновани садржај „нон пејпера” нема шансе да буде остварен. САД неће допустити да Босна буде жртва Јаншине представе. У ЕУ већина оцењује да би прекрајању граница био casus belli обрачуна са несагледивим последицама по европску безбедност.
Идеје о великој Србији, великој Албанији, нешто већој Хрватској и растакању БиХ су у нереалне, али упозоравајуће. У политици ништа није случајно. Европски етно- националисти раде на свом окултном пројекту.
Бошко Јакшић/Политика