“Ми или они”, поручује Он.
“Црна Гора није српски свет ”, урличу комите.
Шумом прети,отров бљује народ трује, улицу регрутује…
Томпсон, арлауче на комитским скуповима.
У име чега?
“За њега и његове крваве новце, тражи овце за клање. Ни мање државе ни веће бруке. Срање!” Рече Ћопави Хомер и настави:
“До сада је мутио, многе ослепио мржњом. Мало му је пљачке и харача, већ хоће да се лати мача.
Али нека зна, ко се мача лати често главом плати”.
“Народ, нарочито најугроженији, непросвећени, на Цетињу, је организовано против цркве.
Бивша власт није тражила неко решење за све прихватљиво већ је покушала да укине религију.
Острог виде као дио понуде Будванске ривијере.
Ко овде не живи ,тешко може да појми количину организоване мржње против цркве,српства…”, рекао ми је ономад пријатељ, професор Цетињске богословије.
Данас Црну Гору бране од “српског света”, “хрватским пролећем” и усташким песмама. Темељни уговори са Ватиканом и Исламском заједницом не угрожавају Црну Гору, али Уговор са Српском православном црквом, “отуђује храмове и верске објекте”, јечи Мило, мобилишући комите и “патриоте”. На исти начин је Алија Изедбеговић регрутовао криминалце за “Зелене беретке” и “Патриотску лигу”. Почело је једним пуцњем на Баш чаршији у српске сватове, и прерасло у крваву свадбу и катастрофу за народ на све три стране. Страдала је листом сиротиња, статистика једног метка на Баш чаршији је 150 000 мртвих милион расељених.
Чија је данас Црна Гора? Божја или ђавоља? Народна или корпоративна? Грађанска или фашистичка? Институционална или мафијашка? Српска или комитска?
Црна Гора није ни Монтенегро, ни Карадаг, ни Маљезез, ни Дукља, ни Србија. Није ни Ђидо, ни Мило, ни Тито, ни Крсто кога су очеви, његових данашњих фанова, зверски ликвидирали као издајника и народног непријатеља.
Црна Гора није ни Будвански, ни Кавачки, ни Шкаљарски, Ни Пљеваљски, ни Никшићки клан.
Није ни Подгоричка скупштина, ни Божићни устанак, ни Петровданска издаја, ни Тринајестојулски устанак, ни Пасја гробљу, ни Куново присоје, ни Голи оток…
Црна Гора је слободна глава на српским раменима. Црна Гора је Граховац, Вучји до, Мартинићи, Круси, Фундина, Тарабош, Бардањолт, Гласинац. Мојковац…
Све под једном капом и једним крстом…
Црна Гора је најмање комититска, окићена лажним перјем једног шареноликог покрета о коме историја још није дала коначан суд. Период о коме се и данас ћути. Период, срама, пљачке и издаје.
“Пропишта народ од нашег зулума”, говорио је комитски војвода Видо Ђуровић, истински борац против аустроугарског окупатора. Упро је прстом у одметнике чији се отпор завојевачу сводио на пљачку и похару народа по селима. Оробљавали су све што се могло прогурати кроз цревни тракт, не осврћући се на чињеницу да су отимали из гладних уста црногорској сиротињи по селима где су се скривали. Такви су Вида пред ослобођење мучки уморили пуцњима из заседе.
Када је поражена Аустроугарска, групе одметника су наставиле стари занат у новој држави. Божићна побуна је покушај присталица династије Петровић да сруше легитимну власт у Црној Гори и врате на престо старог краља. Побуна је као и сваки насилни акт уперен против државе и поретка угушена, док су њени главни виновници бивши министар Краљевине Црне Горе Јован Пламенац, и официр Црногорске војске Крсто Поповић, напустили земљу.
Разлог побуне није била наводна окупација Црне Горе већ настојање присталица династије Петровић, да сруше одлуку Подгоричке скупштине о безусловном уједињењу са Србијом и оснивање Краљевине Срба, Хрвата,и Словенаца. Зеленаши су желели уједињење уз очување суверенитета Црне Горе, или конфедерацију, чему се противила већина народа, заговарајући безусловно уједињење са Србијом. Сукоб није имао национални карактер , како се данас покушава представити јер је у Црној Гори живео један народ. Срби преко деведесет процената православни, незнатан број Срба мухамеданске и римокатолика и неколико процената Арбанаса. Језик је био српски, званична религија православље, уређење књажевина од 1851. године, којој је два века претходила теократија на челу са цегињским митрополитом – егзархом Пећкога патријаршијског трона.
Дакле, Црна Горе од времена Дукље, преко Зете постојала је искључиво као српска држава. Свети Сава је основао Зетску епископију (1219) касније митрополију чији је наследник Митрополија Црногорско приморска од које је настала савремена држава под овим именом.
Црна Гора се под данашњим називом помиње први пут крајем 15. века у доба српске династије Црнојевића. Иван Црнојевић је подигао Цетињски манастир, а његов син Ђурађ прву штампарију у којој је штампан Октоих првогласник.
Овај кроки показује да актуелни председник манипулишући незнањем својих поданика, испаљујући запаљиве лажи попут небулоза о анексији Црне Горе и њеном посрбљавању од стране Србије, наставља своју антицрногорску мисију, како би спречио процес деприватизације Црне Горе. По цену изазивања крвопролића. Насилно стварање црногорске нације започеле су италијанске окупационе власти током Другог светског рата, наставили комунисти у Титовој Југославији да би њихови наследници клептоатеисти, отимањем храмова Српске православне цркве, покушали да створе Црногорску православну цркву и тако доврше пројекат стварања новог – антисрпског идентитета Црногораца.
Мишо Вујовић/ИН4С