Антисрпска пропаганда односно пропаганда против српског народа у Црној Гори и другдје на Балкану, није домаће производње. Она представља историјско насљеђе политике великих сила. Још крајем 19. и почетком 20. вијека аустроугарска пропаганда плашила је остале народе на Балкану “Великом Србијом” као неким пројектом који ће укинути њихове етничке, вјерске и културолошке посебности. Хабзбуршка монархија на тај начин је жељела да народе који су били под њеном влашћу, држи покорнима у смислу “боља вам је окупација под нама него слобода са Србима”.
Основни разлог се налазио у аустругарском страху од националне и државне “потентности” Срба тога времена и домета ослободилачког таласа који су Срби показали у ратовима и борбама против Османлијске империје. Из истог разлога ће деценијама касније, по ријечима Хермана Нојбахера, некадашњег градоначелника Беча и Хитлеровог специјалног изасланика за Балкан, вођа Трећег Рајха наоружати Хрвате јер “Срби имају историјски укоријењену великодржавотворну свијест”. У том смислу, Беч и Берлин радили су све на јачању културолошких разлика народа на Балкану и њиховој мобилизацији против Срба. И њихова логика била је разумљива – лакше је владати једном територијом ако на њој постоји десетак државица, него једна или двије велике државе. На другој страни, Срби су “оправдали” страх Њемачке и Аустроугарске, јер су кроз југословенско искуство показали способност формирања велике државе и организовања међувјерског и мултиетничког суживота унутар ње.
И то неријетко, показаће се, на штету својих националних интереса. Деведесетих година прошлог вијека, међу водећим “навијачима” распада Југославије, била је поново Њемачка, која је међу првима признала независност Хрватске и Словеније, у којима су већ тада извршени напади и злочини на припаднике Југословенске народне армије. То је уједно и почетак глобалне медијске пропаганде против српског народа као чиниоца који је и даље тежио очувању велике државе.
Кулминација пропаганде свакако се догодила током НАТО агресије, када су бројни западни медији лојални тадашњим режимима, чинили све не би ли у очима становника Западне Европе и САД, дехуманизовали српски народ и тиме оправдали интервенцију. Ради се о огромном броју текстова, карикатура, пропагандних филмова у којима су Срби представљани као окупатори, злочинци и варвари. Да је свему томе постојао и отпор у овим земљама, свједоче примјери попут Петера Хандкеа али и антиратне демонстрације у Западној Европи против Нато бомбардовања.У новом миленијуму натрица је остала иста, само су уведене бројне нове методе. а антисрпски наративи захватили су и Црну Гору и Србију, само што се због снажног присуства српске традиције у овим земљама, за њихово спровођење користе далеко софистиранији методи него сада. Конкретно у Црној Гори, антисрпска пропаганда већ дужи временски период одвија се из два велика медијска блока. Први чине медији лојални бившој власти, који користе застареле пропагандне изразе али због јаке инфраструктуре, те злоупотребе Јавног сервиса, они нису без ефекта. У њима је нагласак на историјском ревизионизму, идеолошком прекрајању историје, те потпуном запостављању великог броја историјских чињеница али и догађаја.
Антисрпска пропаганда односно пропаганда против српског народа у Црној Гори и другдје на Балкану, није домаће производње. Она представља историјско насљеђе политике великих сила. Још крајем 19. и почетком 20. вијека аустроугарска пропаганда плашила је остале народе на Балкану “Великом Србијом” као неким пројектом који ће укинути њихове етничке, вјерске и културолошке посебности. Хабзбуршка монархија на тај начин је жељела да народе који су били под њеном влашћу, држи покорнима у смислу “боља вам је окупација под нама него слобода са Србима”.
Основни разлог се налазио у аустругарском страху од националне и државне “потентности” Срба тога времена и домета ослободилачког таласа који су Срби показали у ратовима и борбама против Османлијске империје. Из истог разлога ће деценијама касније, по ријечима Хермана Нојбахера, некадашњег градоначелника Беча и Хитлеровог специјалног изасланика за Балкан, вођа Трећег Рајха наоружати Хрвате јер “Срби имају историјски укоријењену великодржавотворну свијест”. У том смислу, Беч и Берлин радили су све на јачању културолошких разлика народа на Балкану и њиховој мобилизацији против Срба. И њихова логика била је разумљива – лакше је владати једном територијом ако на њој постоји десетак државица, него једна или двије велике државе. На другој страни, Срби су “оправдали” страх Њемачке и Аустроугарске, јер су кроз југословенско искуство показали способност формирања велике државе и организовања међувјерског и мултиетничког суживота унутар ње.
И то неријетко, показаће се, на штету својих националних интереса. Деведесетих година прошлог вијека, међу водећим “навијачима” распада Југославије, била је поново Њемачка, која је међу првима признала независност Хрватске и Словеније, у којима су већ тада извршени напади и злочини на припаднике Југословенске народне армије. То је уједно и почетак глобалне медијске пропаганде против српског народа као чиниоца који је и даље тежио очувању велике државе.
Кулминација пропаганде свакако се догодила током НАТО агресије, када су бројни западни медији лојални тадашњим режимима, чинили све не би ли у очима становника Западне Европе и САД, дехуманизовали српски народ и тиме оправдали интервенцију. Ради се о огромном броју текстова, карикатура, пропагандних филмова у којима су Срби представљани као окупатори, злочинци и варвари. Да је свему томе постојао и отпор у овим земљама, свједоче примјери попут Петера Хандкеа али и антиратне демонстрације у Западној Европи против Нато бомбардовања.У новом миленијуму натрица је остала иста, само су уведене бројне нове методе. а антисрпски наративи захватили су и Црну Гору и Србију, само што се због снажног присуства српске традиције у овим земљама, за њихово спровођење користе далеко софистиранији методи него сада. Конкретно у Црној Гори, антисрпска пропаганда већ дужи временски период одвија се из два велика медијска блока. Први чине медији лојални бившој власти, који користе застареле пропагандне изразе али због јаке инфраструктуре, те злоупотребе Јавног сервиса, они нису без ефекта. У њима је нагласак на историјском ревизионизму, идеолошком прекрајању историје, те потпуном запостављању великог броја историјских чињеница али и догађаја.
Познато је да бивша власт одавно не обиљежава велике историјске догађаје јер се у њима може јасно уочити снажно присуство српског идентитета. И то је без сумње у одређеном периоду рађено у сагласју са интересима појединих великих сила. Са тим у вези, Кундера каже: “Када велика држава жели да покори малу, она користи метод организованог заборава”. И та његова синтагма “метод организованог заборава”, можда најбоље описује пропагандни третман историје од стране бивше власти. Оно што је важно нагласити је да највећи број чинилаца бивше власти са овим није имао никакав проблем, јер им је дуго толерисана дубока корупција и богаћење на рачун државе Црне Горе. Други велики медијски блок, познат као грађанистички, у спрези је са другосрбијанском пропагандном и у Црној Гори га предводи медијски концерн “Вијести”.
Њихова пропаганда је нешто софистициранија и у односу на српски чинилац у Црној Гори они спроводе тзв. “грађанистичку искључивост у националној селекцији”. Да бисмо лакше разумјели проблематику, корисно је да се подсјетимо ријечи професора Мила Ломпара: “Није свака национална орјентација националистичка, нити је свака националистичка орјентација фашистичка”. Е у односу на српско становиште, идеолози “Вијести” чине супротно, па сваку српску националну орјентацију представљају као националистичку и сваку српску националистичку орјентацију представљају као фашистичку. Иако на свим осталим странама имају далеко више повода за “бригу”, њихов је примарни циљ да делегитимишу српско становиште у Црној Гори, али са аспекта либерално – демократске позиције, што ће рећи да они српски елемент препознају, не као једини, већ као најопаснији “реметилачки фактор”.
С тим што, за разлику од првог медијског блока који отворено подстиче анимозитет према српском идентитету, “Вијести” покушавају и неријетко успијевају да користе српску политичку снагу, да преко њених леђа, дођу до полуга власти. Видимо да су то дјелимично и успјели након парламентарних избора. Велики број њихових новинара данас ради у Влади, а странка која заступа њихове интересе и која је освојила 5% гласова, “нацртала” је концепт на основу којег је влада формирана, супротно основним демократским изборним принципима. Такође, док медијски блок бивше власти а садашње опозиције, води отворену кампању против Цркве, “Вијести” покушавају да се позиционирају другачије, Они пружају извјестан простор за ријеч Цркве, како би одржали велики број читалаца и гледалаца, док истовремено њихови идеолози неријетко покушавају да својим личним, пропагандним и неистинитим пројекцијама, проблематизују односе унутар Цркве, а која је јединствена – Српска Православна. И покушавају да све то доведу у политички контекст на релацији Црна Гора – Србија. Показало се да је на дугорочном плану, тај њихов покушај био неуспјешан. Нема сумње да између ова два медијска блока постоје огромне разлике у изјештавању и објективности, али је много доказа који потврђују да им је идеолошка матрица иста.
Лука Радоњић/ИН4С