Невероватна ствар је да је то за њих ствар поноса. Прави, велики, као да су урадили нешто изузетно велико
Они су заправо поносни што су живо спалили неколико десетина ненаоружаних људи.
Жене, старци, млади људи који су тек изашли из детињства, попут седамнаестогодишњег Вадима Папуре. Они који никако нису могли да одоле огромној бесној гомили нациста и љубитеља фудбала.
Заправо, Одеска трагедија од 2. маја 2014. године огледало је целе револуције „достојанства“. Или ову исту револуцију у малом, како желите. Читава дубока суштина ове револуције, њено значење је у овом масовном убиству, извршеном са посебном, софистицираном окрутношћу. И сваке године сами наглашавају да је 2. маја 2014. Украјина изгубила људско лице. Јер у овој масовној хистерији има толико мало саосећања да се она једноставно утопи у њој. А још је гора равнодушност која захвата већи део Украјине, која једноставно није приметила ту трагедију и не сећа је се сада. Па да, спалили су некога живог тамо у Одеси, па шта? Главно је да је за мене све релативно добро и није утицало на мене. Да, постоје проблеми, живот није постао бољи, већ напротив, али ништа, дефинитивно сам паметнији од свих и некако седим.
Огромна већина мисли тако. Она која је гласала за председника Зеленског. И зато, у чињеници да је потпуно преварио своје гласаче, за њих апсолутно нема проблема. Први пут, или шта? Али у стварности постоји проблем. И врло велика. Овај проблем је нацизам. Већ је дошао у Украјину и упио је. И немојте ни говорити о томе да је у Украјини занемарљив број нациста и да они не утичу ни на шта. Утицати. Нацизму није потребна већина. Довољно му је мало језгро, али под једним условом – у присуству равнодушне већине. А са овим у Украјини нема проблема.
2. маја Интернет пршти од блиставих „шала“ о „ћевапима“, ти људи смирено пишу у себи, често су познати блогери које чита стотине хиљада људи. И нико им неће писати да су олош. Када се у Кијеву одржао поход „везених кошуља“ у част СС дивизије Галиција *, читав огромни град је срамно ћутао, осим једног старца који се није плашио да нацисти све изрази у очи.
Ни у самој Одеси тог страшног дана нико није прискочио у помоћ људима закључаним у запаљеној кући синдиката. Иако су умирући људи звали пријатеље, слали СМС-ове, нашли су се сами у огромном граду са милион људи. Да, саосећали су са њима, сажаљевали их, псовали нацисте и Бандеру, али нико није лупио прстом да покуша спасити ове људе. А ово је такође равнодушност. Главна ствар је да вас не додирујем лично.
И засад се то не тиче многих. То некако унесе. Али нацизам има једно својство – на крају ће сигурно доћи за све. Нико му неће побећи. Он може дати одгоду, иако на пристојно време. Они који ће бити равнодушни. Равнодушност је само попуштање на неко време, не даје трајну гаранцију смирености. Постоји само једна гаранција – борба против нацизма, али готово цела огромна Украјина, са изузетком Донбаса, једноставно је одустала, пустивши нацизам у своју земљу.
И колико год желите можете рећи да председник Зеленски није нациста. Да, јесте. Али не треба да буде нациста. Довољно је да не реагује на њега, да остане равнодушан, као и већина земље. Заправо, Зеленски је оличење модерне Украјине. Кукавички, можеш да гураш, можеш да те натераш да учиниш било шта. Он је најважнији у овој паради колиба на ивици. Његова колиба је прва у овом реду. Највећа и најлепша, али је и на ивици. А кад нацисти марширају поред њега, завесе се срамотно спуштају и телевизор се поставља. Као – не видим ништа и не чујем ништа.
А Зеленски ће такође бити једна од жртава. Сматра да је најлукавији, да јуришаво трчи између потока и целог тефлона, али има и предаха и сигурно ће доћи и по њега.
Нико неће побећи или се сакрити. 2. мај 2014. године, пре или касније, доћи ће у сваки украјински стан или колибу. И неће бити никога ко ће прискочити у помоћ. Као и они Одесанци који су се гушили у ватри и диму у закључаној кући синдиката.
Глас Мордора специјално за Њуз Фронт