Док су стајали у хладовини клаустра самостана Госпе од Снијега окруженог аркадним стубовима, на јужној страни испод статуе Мадоне са дјететом, у припрати зрикутавог августовског дана, помало лијени фратар, дремљивим гласом из осаме упитао је своје госте: Знате ли да недалеко одавде у самом граду постоји библиотека и заоставштина нашег дичног сина госпара Балда, чувеног правника? Весела и млада гошћа одмах је превела свом сапутнику oбећавајућу вијест. Он је истински заинтригиран узвратио: Wirklich, aber wo ist das? Било је то у Цавтату, оне узбудљиве 1925. године, кад су Конављани дочекивали све намјернике путнике неуобичајено гостољубиво.
Судбински одређена као преводилац, не само тога дана у „малом Београду“ на јадранској обали уплетена у широкој памучној туници боје цимета испод наранчиног дрвета у фрањевачком врту затекла се грациозна и болешљива гошћа. Била је то Душанка Тодоровић, Српкиња из Загреба и студентица философије на Универзитету у Бону. У осојној страни стајао је њен сапутник и вјереник Карл Шмит професор права на истом Универзитету. Госпар Балдо је Валтазар Богишић а фратар је остао у својој посвећеничкој анонимности новицијата. Вјереничко путовање тако је у богородичином перивоју добило новог сапутника који ће их спојити на зачудан начин у својој личности. Србин католик Валтазар Богишић привући ће различитим духовним силама и везама необични пар не само удвојеношћу личног усуда већ и хировима епохе која ће их заскочити у апокалиптичним вихорима. Обоје ће своје пасијско путовање започети већ сјутрадан са највишег врха полуострва Рата гдје ће на гробљу св. Рока посјетити маузолеј породице Рачић за који ће Мештровић исте године добити Grand Prix на изложби у Паризу.
Натопљени топлином руна сунчаних јагањаца који су их с висока пратили, силазили су лаконого низ улицу Пријеко хитајући ка Богишићовој родној кући у којој је смјештена његова заоставштина. Карл Шмит је пјевушио Шубертову мелодију Das Wandern ist des Müllers Lust (Скитња је млинару сан), док се Душанка неусиљено смијешкала, схватајући његову музичку алузију а још више страст, не према њој, уосталом она је никад неће ни осјетити чак ни онда када су први пут постали љубавници 22. јануара 1923. године, већ његову једину истинску љубав према књигама и рукописима. Шмит је већ тада био у својим четрдестим годинама она црвена нит из конопца европске правне и политичке мисли без које се није могло ништа размрсити. Годину раније 1924. године за њега ће у једном колективно уређеном исказу Хуго Бал, отац дадаизма, записати да је његова личност за Њемачку важнија и значајнија од цијеле Рајнске области са свим рудницима угља. До краја свог живота остаће један од ријетких генија у цјелокупној европској цивилизацији али ће оне црне нити у мислиочевом бићу замрсити карактер његове личности. Занемарити ће оно што је сам у предавањима 1934. и 1935. године истицао, а на што ће га у писму оданости подсјетити Емил Сиоран 1950. године, нагласивши да је реченице „Свака обмана јесте и остаје самообмана“ и да је „Свако уништење тек самоуништење“, могао написати само један стоик старог Рима. Постаће бијела врана која не изостаје ни са једне црне листе, како је своју биографију сам сажео Карл исте године, у предговору своје књиге Номос земље, коју ће посветити Душанки неколико дана пред њену смрт. И клетва те посвете биће чудан благослов за један живот оданости serbischen Gesicht (српске прозорљивости).
Помажући му следећих дана на разврставању хиљаде списа госпар Валтазара, у пучкој кући дједа Балда у којој ће проводити дане и ноћи следећи мјесец, приповједала му је о знаметивим мужевима њеног рода. Дуго му је и посвећено причала о владици Раду и земљи којој ће Богишић дати најбољи дио себе. Док је махнито и одушевљено записивао Gabelsberger стенографијом за њега фасцинантне увиде из Богишићивих списа, тек повремено је на пола ува слушао приче о монаху и пјеснику из Црне Горе, које су га посјетиле на митове о њемачким витезовима из родног Плетенберга. Није знао тада да ће и цетињски пустињак много прије њега свој живот у свечовјечанском разумијевању идентитета једног народа означити као бијелу врану на коју се са сваке стране виче.
Разлика је што је Шмитова аутостигматизација инцидент једне објективизације оваплоћене у непоновљивом конкректном питању једнога живота а Његошева је константа историјскe проније једног избора и жртве која се не бира већ прихваћа као добровољни залог божанској баштини једног изабраног народа. Није исто попети се и сам се разапети на крсту и бити разапет од других и тамо остављен. Карл Шмит није могао то знати, ни којим ће путем он сам отићи ни како ће иконографије простора утицати на друге личности са словенског југа.
Али све оно што је пронашао тих августовских дана у каменој кући на волат од притесаног камена у средишту Цавтата гдје су се угнијездили Богишићеви литерарни птићи учврстило га је у убјеђењу да је баш овдје тога љета и те године у овој земљи која је „велика позорница моћне и судбоносне повезаности многих народа и језика“ пронашао и упознао највећег кодификатора цивилног права у Европи. Валтазар Богишић, то име му је било једнако важно као откриће нове земље. И све што је прочитао о изради Општег имовинског законика за књажевину Црну Гору, посебно у оним квестионарима у којима је Богишић сакупљао свједочанства о обичајном праву од знаменитих људи из Црне Горе, Херцеговине и Албаније, код Шмита је отворило оне хоризонте о духу земље или номосу земље који ће касније уобличити у свој концепт повезаности народног живота и простора. О оној унутрашњој мјери земље, о правди и правици која постоји прије сваког закона и друштвеног уобличавања која постоји природно као предање или традиција. О природи која је извор права и коју оваплоћују људи који мијењају и себе и друге, неприлагодљиви свакој граници у којој су смјештени. Шмит је био фасциниран оном горштачком разборитошћу коју је Богишић тако генијално разумио и цијенио. А и толико другог што не би стало ни у хиљаде књига донијело је једно вјереничко путовање 1925. године у Цавтату. У сусрету не само два човјека, Шмита и Богишића, него и два свијета која су на час промијенила своје унутрашње полутаре и неки исконским магнетизмом били тако сродни и блиски у интеркултуралном препознавању једног судбинског предодређења.
Једно љето је донијело пуно других и Шмит је кренуо својим икоконокластичким субверзивним и личним и научним стазама, носећи прегршт безразложних и неразумљивих избора и одлука суочених са друштвеном критиком и егзистенцијалном херменеутиком. Нашег госпара Валтазара дочекаће много гора судбина чији је симбол црвена кравата коју ће му мртвом окачити 2020. године на споменику испред Правног факултета у Подгорици.
Борис Б.Брајовић/ИН4С