Изненадићеш се овој новој адреси макар колико и ја позиву да посјетим Бања Луку. Јесте да се за моје године поизмакла, али кад браћа зову лако се одазвати. И, ево, након „јањета у Јабланици“ (ако те икада пут нанесе туда обавезно сврати код Ковачевића, сијеку директно са ражња) и још триста километара преко, у башти хотела „Босна“, уз хладно пиво и топли братски разговор, полако видам утрњела леђа. Причао сам ти некад о „шехер Бања Луци“, једном од најљепших градова оне старе „Југе“, о најљепшим цурама и корзоу које је била озбиљна конкуренција новосадском. И вјеруј ми, мало се шта промијенило, с тим да мене у овим годинама сада више занимају чувени ћевапи „код Мује“ и башта у „Кастелу“, наднешена над стишаним водама Врбаса. И не знам да ли и даље „Врбас вода носи јаблана“, али сам ти свједок да овај град и даље с пуним правом може да носи титулу шмекера међу градовима. Једнако због себе и свог неугаслог шарма колико и доброте, срдачности, отворености и искрености људи који овдје живе.
Рекох, стигао сам на позив браће из Републике Српске, у жељи да се сретнемо, попричамо и размијенимо искуства битке да, као народ и као људи, опстанемо у овим смутним временима. Јер, бити Србином је, изгледа, подједнако тешко и њима и нама, а вријеме, кокузно – што би овдје рекли, једнако споро мили крај Врбаса као и крај Мораче. Али, храбре ме они, тврд смо ми и тврдоглав народ, истрајаћемо. Видјели смо леђа многим душманима, испратили хорде и хорде освајача, дочекали крај многих царева и царевина, па ће и ово проћи. И, подсјећају ме и изнова отварају никад до краја зараслу рану, једини непријатељ којег никад нијесмо успјели да побиједимо јесмо ми сами.
Што је ниже пива у флаши, све је више јетког набрајања наших падова, заблуда, промашаја, жртава за друге и за ништа, изгибија за туђе интересе и ратних побједа проћерданих у миру. А овдје се то посебно осјећа и зна. Ожиљци „неспоразума“ са онима којима је небројено пута опроштено, којима су толико пута дариване слобода и држава, још су свјежи и свуда видљиви. Али, срце Бања Луке је големо и пространо, шире и од ње саме. У њој, једне уз другу, упркос свему и упркос великој несразмјери, стоје тринаест џамија и исто толико цркава. И свако своје моли у тишини, свако зазива свога Бога и нада се опроштају и искупљењу за све вољно и невољно сагрешење.
Пита ме Слободан Наградић, филозоф и социолог, алфа и омега протокола, дочеклија и брижник о свему што треба госту, може ли се, макар и дубинском анализом, уочити било каква разлика међу нама? Нема је и не може је ни бити, објашњава др Златко Јурић, пјесник са звањем шефа кабинета предсједника Скупштине, јер један смо род, једна смо крв, једна смо вјера, једним језиком говоримо, пљујемо и псујемо, и сви смо једнако проклети Лазаревом клетвом и косовским изгубом. Па, откуд онда оволико трвења међу нама, неспоразума, одбојности, пизме, надгорњавања, питам? То је због тога, гласом дубоким деведесет година, тумачи академик и предсједник овдашње Академије наука и умјетности, Рајко Кузмановић, што смо као народ више били окренути другима него себи, што више знамо о њима него о нама и што више водимо рачуна да се допаднемо другима него да се огледамо у објективном огледалу истине и историје. Што нам туђе тапшање по рамену више значи од сопственог осјећаја вриједности. И подсјећа на ријечи једног од знаменитијих српских интелектуалаца, Драгоша Калајића: „Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и, коначно, агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодјену у друге, грађанске, аутономашке или војвођанске, те црногорско – сепаратистичке одјеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин“!
Ћутимо, јер овој Драгошевој нема ни приговора ни поговора и у себи збрајамо примјере „истакнутих“ Срба који су, преко ноћи, „заборављали“, одрицали, и негирали своје коријене и сјекли гране свог родослова. А онда, скоро у глас, тврде да, упркос свим настојањима продате политичке и интелектуалне српске елите да буду „на Западу“ и да нас као народ преведу „преко Дрине“ (вазда је наглашавана као раздјелница два свијета) на дужи рок неће успјети. Наше исходиште је источно, сва наша историја и култура окренуте су истоку и било би неопходно претходно ишчупати нам коријење па нас онда покушати пресађивати тамо гдје сунце залази. Залудан је то посао, са академским миром тврди господин (и знањем и звањем) Рајко јер можемо и као народ и појединци да усвајамо и присвајамо вриједности Запада, мултикултуралност је пожељна и јача сопствене вриједности, али наше је било, јесте и остаје Исток и на Истоку. И са подсмијехом коментаришу јучерашњи приговор из Брисела како, и поред свих напора да се приближимо Европи, никако да се одмакнемо од Русије. Као да смо народ мувљег памћења и као да је лако заборавити да су нам са тог „рајског“ Запада најчешће стизале окупационе легије, бомбе, пожари и разарања. Само у прошлом вијеку три пута, и то снагом која нас је као народ предесетила и за три вијека уназадила. А границе, додаје пјесник Пеђа Бјелошевић, коријеном од Цетиња а предсједник Удружења књижевника Српске, ови казамати којима нас дијеле и покушавају да као марву у тор угурају, пролазне су и за времена. Доктор Златко, пјесник и политичар потврђује ту истину истином да, нарочито на њиховом тлу, ни једна граница није преживјела педесет година, па неће ни ове. Треба само коначно бити паметан, окренути се и посветити се себи и својим интересима. Престати да се буде слуга и измећар страних аспирација и интереса, да се чува и јача национално, духовно и културно јединство, развија свијест да смо сви једна породица и да као сложна браћа бринемо једни о другима и једни за друге.
„Је ли гријех питати за брата“? – присјећам се Меше Селимовића и питам и себе и њих откуд онда овом братском загрљају званичан, скоро међудржавни, карактер. Зар брат код брата мора уз најаве, протоколе, камере, знатижељне новинаре који би да из свега ишчачкају неку политичку пикантерију, сјенку завјере и домунђавања иза леђа ових или оних, са посебним интересовање за херцегновску недјељу. Као да је ратни окршај а не локални избори и као да се у најсрпскијем граду на црногорском мору уопште може постављати питање исхода. Биће наша рука, одговарао сам, зачуђен откуд шум херцегновског мора овдје надјачава жубор Врбасових таласа и вирова. Али… типично српски. Типично проклето и на сопствену штету.
Али да је лако бити Србин, не би нас запало, објашњавам себи и њима. И разумијемо се, не само зато што говоримо истим језиком него зато што се глас братске крви препознаје и кад се ћути. Одмакла је поноћ, „полицијски сат“ који нас и овдје прати (џаба смо на Западу) испразнио је терасу „Босне“, домаћини су пошли на заслужен одмор, Јоле и Марко су се већ давно предали сну, а ја, наднесен над овим редовима, одбројавам откуцаје звона са оближње Цркве Свете тројице и по ко зна који пут постављам себи исто питање: зар је заиста гријех питати за брата? И стрепим од повратка јер ће ме, знам, дочекати стара мантра како сам, као и многи прије мене, тамо далеко, у „српском свету“, радио о глави сопственој кући, теби и брату, браћи и пријатељима, успомени на она два гроба на Улици и свему што је моје колико и њихово, али ми није дато. Али, као што је Меша давно знао и јавно рекао да је брат без обзира на вјеру, буди и ти сигуран да није гријех бити брат и „питати за браћу“! Сазнање да нас има, да смо браћа, каква год да смо, грије наду да ће нас бити, да ћемо истрајати и потрајати. И то сазнање, ту топлину која улива сигурност, не може да смрзне ни прохладан вјетар који најављује јутро отуд од Врбаса. Спавај мирно, има нас, биће нас и биће и вас, само будимо и само будите браћа. И питајте једни за друге, није гријех, вјеруј ми.
Емило Лабудовић/ИН4С