Историја ће се можда некада запитати: шта смо ми то исцедили из суве дреновине социјализма? Човека, хуманитарно биће у њему, позитивну демографију! Данас на овим темама битке губимо пред налетом интересног егоизма, како домаћег, тако и оног још јачих фреквенција, иностраног.
Ненад Ристић бивши генерални директор РТС-а написа књигу „Зум у чело” у којој је на духовито шармантан начин писао о генералним директорима ове водеће националне телевизијске куће. За увод моје приче преписаћу један одломак из Ристићеве књиге. Пред почетак трећег дневника, негде средина осамдесетих година прошлог века, крене увод. „Добро вече, шта мислите шта би се догодило кад би се наша земља изненада нашла у пустињи? Први дан би се сви чудили. Други дан би заседала влада. Трећи дан би поскупео песак”. Нешто слично само мало другачије написао је и нобеловац Милтон Фридман. „Дајте држави да управља Сахаром и за пет година имаћете несташицу песка”. Идемо даље. Новинар Зоран Пановић неколико пута је поменуо, па тако и у двоброју „Данаса” од шестог–седмог фебруара (субота) 2021. следећу реченицу: „Хајдемо мало у прошлост. Ко се данас још сећа највеће послератне реконструкције Савезног извршног већа (СИВ – Савезна влада СФРЈ) канцеларке Милке Планинц када је убачено девет нових чланова…” . Један од тих девет новоубачених био сам и ја.
Довољно за увод у моју причу. Сео сам на „врућу” столицу члана савезне владе („министра”) у време када је подземље једне природно лепе земље буквално подрхтавало. На површини почиње све да кључа. Средина осамдесетих. Готово „вријућа” постаје она течност у којој се кувају наша усконационална надгорњавања са падом имунитета друштвене својине, с економском неефикасности система. Херпеси социјализма.
Друштвена својина била је тада доминантна, па су сходно њеној природи и цене биле под контролом државе, што је данас тешко замисливо. Месечно смо планирали раст цена негде између два и три процента. Колико-толико држали ствари под контролом. А онда кад статистика каже да су цене месечно порасле за четири посто, прво у мојој канцеларији зазвони телефон. С друге стране жице Јанез Земљарич ондашњи потпредседник савезне владе који је заједно са мном дошао у пакету од деветоро. „Порка мадона, откуд сада ово, где је направљен пробој, хоћу извештај за пет минута…” И тако из месеца у месец. Била је чиста илузија држати цене под контролом државе, али и то је била судбина заједничке нам својине, друштвене. Из кабинета свог или Земљаричевог нисам излазио пре 21 час, некада и дуже. Ујутру, редовно на послу у 7.00. Кући сам долазио петком, и то касно. Једног петка онако уморан сео сам на фотељу и слушао „Анино извешће” о дешавању у породици протекле недеље, о деци, школи, проблемима. Слушајући је заспао сам у фотељи. Пробудио сам се негде пред трећи дневник, око 23 часа, који се тих дана наизменично емитовао за целу Југославију из различитих студија, Београда, Љубљане, Сарајева, Загреба…
Јанез Земљарич би обично петком око 20 часова авионом одлазио за Љубљану заједно с другим члановима словеначких кадрова који су радили у федерацији, СИВ-у, скупштини или ЦК СКЈ. Прва вест на том ТВ дневнику била је да ће ускоро детерџенти поскупети за 35 одсто. Такве вести уносиле су панику међу становништво, почиње стампедо у куповинама, зачас несташице. Прави мали психолошки рат водио се између произвођача, трговаца, државе и становништва. Цена детерџената била је у мојој надлежности. Није прошло ни пар секунди од те вести, код мене у стану зазвони телефон. Преко специјалне везе СУП-а јавља се Јанез Земљарич из Љубљане. Грми, виче, грди, псује, шта је ово, каквих 35 одсто? Покушавам да га охладим, не вреди, не верује. Тражи одмах демант. Ноћ, 23 сата. Ставља ми на располагање Савезни СУП (полицију). Да ноћу трагам за информацијом, чим сазнам у било које доба ноћи морам одмах и да га обавестим. Прво будим свог помоћника, руководиоца сектора за цене у мом секретаријату. Каже да ништа о томе не зна, понавља да детерџенташи ни захтев нису поднели, а камоли добили сагласност коју ја потписујем. Тражим од њега да покуша да се сети одакле та информација? Каже да се обратим удружењу детерџенташа на нивоу Југославије.
Немам другог, преко УДБЕ тражим прву личност удружења. Пронађу лик, рецимо секретара удружења, за ову причу није битан ни назив удружења, нити име тог човека. Полиција буди његову супругу негде после 24 часа. Од ње сазнају да не зна где је супруг, јавио јој се само да је на путу и да неће доћи кући. Било је то време без мобилних телефона. Негде око један сат после поноћи питају ме да ли могу да примене и друге мере? Консултујем Земљарича, одобрава. Код жене су се распитали ко му је кум, најбољи другар. Њих буде и питају за секретара, какав је човек, има ли порока? Сазнају да има викендицу на Космају и да се тамо понекад налази са женом која није сишла са „матичног листа венчаних”. Тамо одлазе негде око два сата по поноћи. Затичу их тамо. Стављају га у кола и до прве полицијске станице да се мени јави. Збуњен и изненађен, каже да је на састанку удружења неко од директора рекао да ни повећање цена детерџената од 35 одсто не би било довољно да покрије трошкове производње. Новинар је то погрешно протумачио и протурио у јавност информацију о повећању цена детерџената (35 одсто). Негде око пола три јављам се Земљаричу и све потанко објасним. Он сада има нови захтев. Тражи да зовем дежурног у Радио Београду и захтевам да у најслушанијој јутарњој емисији прва вест буде да детерџенти не поскупљују. Поступам тако. Тек у шест сати кад сам чуо ту прву реченицу, вест, заспао сам. Било је узбуђења и у социјализму, у противуречностима између нараслих производних снага и ригидних друштвених односа, бар је то тако по Марксу.
Међутим, овде нисмо тема ни ја, а ни Земљарич, тема је одговорност која је била уризничена у ондашњем систему, његов саставно ендемски део у властима на свим нивоима, па и на темама које нису издржале тест времена: на друштвеној својини и на државној контроли цена. Такмичили смо се с временом, процесима, да би на крају утакмицу изгубили. Ипак, историја ће се можда некада запитати: шта смо ми то исцедили из суве дреновине социјализма? Човека, хуманитарно биће у њему, позитивну демографију! Данас на овим темама битке губимо пред налетом интересног егоизма, како домаћег, тако и оног још јачих фреквенција, иностраног. Ако се овако настави по мишљењу актуелног министра Дмитровића, 2050. биће нас тек четири милиона, додао бих, а Србија свести „на осу од Теразија до споменика Светозара Милетића у Новом Саду”. Социјализам није ваљао, а капитал(изам)?
Синиша Корица/Политика