Знам да те мучи то питање, али, вјеруј ми, мене више муче могући одговори. Радо бих ти одговорио, али се бојим да прво одговорим себи јер слутим да би одговор могао бити поражавајући. Јер, огледало истине често није оно из бајке које краљици шапуће како од ње нема љепше.
Ако је за утјеху, ствар се увијек може посматрати из оног чувеног филозофског ракурса по којем чаша може бити и до пола пуна и до пола празна, што чини темељну разлику између оптимиста и песимиста, али искреност, према себи прије свега, налаже да се ова наша чаша прихвати као полупразна.
Питаш ме да ли сам и колико задовољан исходом избора у Херцег Новом и у коју од поменутих „чаша“ бих смјестио њихов реултат? Искрен да будем – не знам. Сви су се самопрогласили побједницима, подастиру бројке као доказ, а епитет пораженог резервисан је увијек за оне „друге“. Бројке су неумољиве и јасне једино када је ријеч о укупном резултату власти и опозиције и говоре да се ДПС спустио за још један степеник у процесу дефинитивног силаска са врха политичке пирамиде у Црној Гори. Све друго може да се тумачи и овако и онако, а занимљиво је да се са бројних адреса губитником проглашава и један од актера из побједничке групације. Резултат Демократског фронта малтене се пореди са суновратом силазећег ДПС и то се, без зазора, сматра још једном „побједом проевропског пута Црне Горе над клерофашистичким снагама под утицајем центра политичке моћи из окружења“! Мада је незахвално и теоријски неприхватљиво поредити резултате локалних и избора на државном нивоу, по којима је ДФ и побједник и губитник, чињеница је да однос ова два резултата показује стрмоглав пад „локалаца“ у односу на „републиканце“.
Објашњење могућих разлога за овакав однос може се образлагати на разне начине, али сва научно – теоријска методологија на коју ме као политикокога упућујеш немоћна је пред чињеницом да је, у наводно, најсрпскијем граду на црногорском приморју једина, и фактички и номинално, српска партија која чини окосницу ДФ – Нова српска демократија, преполовила локалну подршку. Једино што ми дјелује логично, мада је у политици логика често на губитку, јесте да су се неки Срби, изгледа, уморили, одустали и промијенили табор. Међутим, оно што такође измиче елементарној логици јесте чињеница да до „пресипања“ просрпских гласова није дошло из једног у други српски бирачки табор јер је, понављам ти, Нова српска демократија, српска номинално и фактички, била једина учесница херцегновских избора. Онда се као једини логички могућ (мада, рекох ти, политика и логика често не иду руку под руку) закључак намеће овај: или Нова српска демократија, а са њом и Фронт у цјелини, више нијесу довољно „српски“ или је неким Србима дојадило да то буду и даље па су одустали.
Историја српског „одустајања“ сеже далеко у нашу прошлост. Још од Косова и Бранковића, списак „бранковића“ је дуг толико да би биле нопходне странице и странице да се обухвати. И новија историја српског народа у Црној Гори крцата је примјерима тог бјекства од себе самог. На првом мјесту је, свакако, колективно „бјекство“ скоро пола Црне Горе од властитог поријекла, историје, родослова, језика, културе, вјере, а онда се нижу егземплари „дичних Срба“ који су „окренули ћурак наопако: од Новака Килибарде до најновијих „подвижника“ чијим именима не бих да каљам ово писмо. Подсјетићу те, опет, на ријечи Драгоша Калајића да „не може свако да буде Србин“, а додаћу ти и оне моје да, кад би то било лако и кад би се исплатило, нас не би ни запало. Али, морамо се у овом тренутку запитати од чега то овдашњи Срби одустају. Да су се и да смо се уморили – јесмо. Деценије узалудне борбе, одрицања, трпљења, прогона, понижавања и на камену би оставиле трага а камоли на рањивој људској души, и то је, опет ћу се позвати на Калајића, „људски разумљиво и опростиво“! Али, постоје аманети и обавезе од којих нема одустајања, трговине и погађања макар и по цијену живота.
Могу ли се садашње генерације Срба у Црној Гори, па и они херцегновски, одрећи обавезе да се поништи срамно признање Тачијеве државе на светој косметској земљи?
Може ли се и смије ли се одустати од преиспитивања одлуке о уласку у НАТО, без обзира на њену наводно двадесетогодишњу „обавезност“? Може ли се бацити копље у трње и питање равноправности српског језика оставити по страни? Смије ли се и да ли је српски ћутати пред чињеницом да се упорно настоје изједначити канонска Црква са удбашком творевином из цетињског Центра безбједности? Може ли се и смије ли се одустати од борбе за елементарно равноправан статус народа који је, ако не више а оно макар колико и други, стварао ову државу? Попис сличних питања која су „свето писмо“ Срба у Црној Гори потрајао би таман до предстојећег пописа становништва са којим се, под разним изговорима, још увијек оклијева. А сва ова „српска питања“ неотуђива су агенда Нове српске демократије и Демократског фронта и, ако не више а оно су макар једнако важна колико и асфалтирање неког сокака, уређења паркинга или било којег „локалног“ проблема. Поготово у граду који на сва звона звони да је најсрпскији на мору.
Али, да се вратимо почетку и питању гдје су се „утопиле“ хиљаде српских гласова у Херцег Новом, тим прије што друге српске странке тамо није ни било? Отишли су онима који се никад нијесу децидно и недвосмислено изјаснили ни о једном од претходних питања. Онима који су у свим кризним ситуацијама, кад су се ломила копља (и главе), „ мудро“ остајали на галерији и чекали исход. Онима који се и писано обавезаше да ни прстом неће дирнути Милово и Мирашево антисрпско наслеђе. Онима који ни данас немају ону ствар да врате амбасадора Србије, протјераног на бруку и срамоту вјековних односа двије братске државе. Онима који већ обиђоше пола Европе али им Београд још увијек измиче као да је негдје на Камчатки. Онима који би „пригрлили“ Србију али само под условом да јој они изаберу предсједника. Онима који ће колико сјутра послати војнике да, ваљда, појачају онај најављени хрватски контигент на Косову. Онима који даноноћно зову туристе из Русије а државу им санкцијама боду право у очи.
Изговори типа „доста нам је ових или оних ликова и појединаца“ сувише је провидан јер се у политици опредјељује према циљевима и програмима. Осим тога, ни ови други, прихватљивији, нијесу баш од јуче, а и претходно искуство са „младим и паметним“ озбиљно упозорава. Као да младих и паметних, попут Марка Ковачевића, кадрих стати пред сваки изазов, нема у Новој и Фронту. Такође, самообмана је, и то жестока, мантра како све треба истрпјети само „да се Мило не врати“ јер нити је Мило куд ишао нити се може више вратити. Његово је дефинитивно прошло. Ништа мање самозаваравајуће је и скривање иза наводне воље Цркве и њене подршке овима и онима. Црква нијесу појединци који говоре у њено име а, уосталом, треба се сјетити 1997. и Милове инаугурације па се увјерити да између Цркве и политике (а и обрнуто) не стоји баш увијек знак једнакости. И, у коначном, постоје питања и вријеме за њихове одговоре која су изнад прилика, појединаца, странака и опција, а „српско питање“ на Балкану, па и у Црној Гори, није ни макар начето а камоли ријешено.
Знам да ће ми се баш моји Срби нагонити миле мајке због ових редова, али није српски ћутати о нечему што се не смије прећутати. Не може се остати нијем и идеферентан пред чињеницом да се, не само у редовима ДПС и његових трабаната већ и међу наводним Србима, сваки изгубљени глас Нове и Фронта дочекје као „побједа“ која надомјешта све њихове поразе.
Али, као што ти рекох, није лако и никад није било лако бити Србин и све ми се чини да је онај Сизиф био неки наш прадалеки предак. Па, онда, сине, камен у руке и опет уз брдо јер нас је то запало и то нам је суђено. А онима који су се уморили и одустали, који би или да више нијесу Срби или да су „другоСрби“, срећан пут и хвала им. Да није њих, паметних, сналажљивих и прилагодљивих, како би смо ми, овако незнавени а тврдоглави и истрајни, знали како је тешко а опет тако дивно бити Србин, трајати и истрајати.
Емило Лабудовић/ИН4С