Опредељење Републике Српске није да форсира било које решење – већ разговор, кроз који треба да дођемо до тога да ли је најбоља опција за све нас мирни разлаз или је то држава која се враћа себи, онако како је осмишљена и на коју смо пристали у Дејтону, рекла је Жељка Цвијановић, председница Републике Српске. Она каже да не види логику у отпору да се брани нешто што евидентно не ваља, у илузорној нади да ће то само од себе постати добро. „Немамо ми времена за мрцварeње”, каже.
Појашњава да су у БиХ многа питања остала нерешена и да се вуку већ двадесет година, али тврди да нема политичке воље код партнера у Сарајеву да се о томе разговара. „Бошњачка политика гања свој концепт унутарне Босне, што им је обећао неко од западњака, па причајући о рату и разним лудостима настоје да привуку пажњу и одрже наратив да држава може да се штити једино онако како то у Сарајеву мисле”. Она је у разговору за „Политику” истакла како у Српској верују да БиХ не може да функционише на начин како то пропагира сарајевска политика. „Напротив, мислимо да је то концепт за урушавање и оно мало преосталог поверења у овој земљи, ако је уопште ишта остало.”
Да ли очекујете да ће у Сарајеву пристати на разговор који је Република Српска понудила ФБиХ око будућности БиХ?
Нисам сигурна, али то не значи да ми не треба да нудимо разговоре. Дијалог је најбоља форма за будућност земље. Шта год да та будућност значи и шта год да је варијанта за ту будућност. До сада нисмо имали неко посебно разумевање када су у питању велике и важне теме за све грађане који живе у РС и ФБиХ. Понудили смо разговоре са жељом да се изађе из ћорсокака, вођени зрелошћу и свешћу о томе шта се дешава у друштву и свесни како смо у застоју с многим стварима које би могле бити боље. До њих је да ли ћемо имати саговорника, али било би зрело и корисно за све да се то деси. Нисам претерани оптимиста, али ми смо своју обавезу испунили.
Опозиција из РС верује да није време за ту причу, сматрају да је понуда за разговор више за унутрашњу употребу у РС. Опозиција тврди оно што мора, она служи за то да прича другачије чак и када то не мисли. Они су сами себе изопштили из озбиљних тема. То траје годинама, али не зато што они нешто мисле, већ ради тога што им је неко тако рекао. Или немају храбрости да се изнесу са тим питањима. Сами су себи замаглили визуру и мисле да људе не интересује у каквој држави живе. Но грађане и те како интересује да РС буде заштићена и да се надлежности не преносе на ниво БиХ. Сматрамо да су то важне теме и зато се њима бавимо.
Додик је често на мети критике да запаљивом реториком подгрева нестабилност…
Лицемеран је однос према РС, према свим званичницима, а најчешће када је у питању Додик. У ФБиХ људи говоре како праве наоружање и муницију за „не дај боже”, па износе тезе како се ништа у БиХ не може договорити а да не буде рата. Злоупотребљава се шта год да ми покренемо. Сви предлози које нудимо да решавамо и договарамо усклађени су с Уставом БиХ, који нам та права даје, а пребацује нам се ради тога. Не можете сести и покренути било коју тему. Али истовремено нисте чули праву осуду за ратне покличе који долазе из ФБиХ. Помињање рата, који очито станује у њиховим главама, јесте њихова уобичајена матрица. Одбијајући сваку врсту приче они показују да желе ову државу само за себе. Не може држава функционисати ако припада само једнима. Или ако тобож припада свима, али на начин како један народ одреди. Проблеми су мало већи од онога што делује кад погледамо површно. Неслагања очито постоје, али то не треба да нас спречи да разговарамо па да нађемо решење.
Како коментаришете све те „нон-пејпере” који круже?
Није више битно шта пише у неком „нон-пејперу”, већ колика се хистерија направи ако би евентуално требало размотрити неки предложени концепт који је другачији од оног што пропагира политичко Сарајево. Тада настаје галама, потежу се приче о рату, нешто се својата и тако даље. За мене је увек индикативнија реакција од те почетне акције. А реакција је хистерија која не престаје и то постаје малтретирање РС. Ми морамо озбиљно размислити како се понашати у будућности ако хоћемо да живимо достојанствено с осталима. За суживот је неопходно уважавање и достојанство. А ми непрестано слушамо галаму и избегавамо замке које нам праве. Они тиме заправо показују колико су незрели за заједништво. То својатање државе и наметање концепта унитаризације само сведочи о невољности и немоћи да живе с било ким, ако тај неко жели да живи у договору, а не онако како су они зацртали. Тако да ми је то важније од онога што пише у неком неформалном папиру.
Дакле, неко се мало „нашалио”…
Није реткост у међународној пракси да се нека тема покреће као неформална, па да се некад касније формализује кроз процедуре. Добро је знати да људи размишљају да постоје различите варијанте за решење проблема који се зове БиХ. Очито да је БиХ велики проблем, пре свега сама себи, па својим грађанима, али и осталима, чим се њоме баве на тај начин. Зато овде треба сести и разговарати, а то треба да раде људи који живе у БиХ. У Сарајеву нема спремности за то, јер су често потпомогнути међународним фактором, који их охрабрује да не прихвате никакве разговоре и да терају по свом. Не видим који је интерес Запада да то ради, убеђена сам да ће то више бити болно искуство, али свако бира политички курс. За РС је важно да оставимо траг иза себе, а тај траг су закључци, одлуке, ставови… То показује да смо све време имали вољу да са неким причамо.
Изгледа да мирног разлаза неће бити…
Не зна се овде шта ће и када бити, о томе и не треба сада да говоримо. Имате поједине западњаке који уверавају да ће све остати онако како је сада, а заправо вас терају да промените постојеће стање. Постоје и они који бране децентрализовану БиХ, како је то предвидео Устав БиХ. Прича о мирном разлазу може бити опција, ништа не треба да се искључи. Не треба бити тврдоглав у инсистирању да будућност мора да буде као садашњост, посебно ако тренутно стање није добро.
Шта РС заправо види као прихватљив модел?
Управо ону децентрализовану државу на коју је дата сагласност. На ово сада што имамо није дата сагласност, није било разговора и преговора који су то верификовали. Ово је земља која живи у нереду, а нама требају ред и мир и добра сарадња са свима. Зато мислим да треба да се договоримо да ли треба да живимо једни са другима или једини поред других. Шта год да се деси, то треба да буде у миру, разумевању и партнерству. Шта ће од свега тога бити – видећемо, свет је данас много другачији него раније. Пре пар година, причали смо о ЕУ на један начин, а сада сви са којима причате стављају знак питања на тај пројекат. Сада су многи и у самој Европи скептични по питању перспективе пројекта који је толико деценија био обећавајући. Мењају се ствари, што потврђује да морамо тражити решења која ће овде бити трајно добра, а не привремено лоша. Овде стално имамо неку привременост. Када смо помислили да је Дејтон тај који ће нам дати неку трајност, сви су се потрудили да га извитопере, па смо дошли у фазу привремености. Нико више нема времена да живи у привремености, нама требају решења која ће бити коначна и добра, ма каква она била, и како год да се договоримо и шта год да се деси – да дођемо до трајног и доброг решења.
Како би БиХ изгледала без ОХР-а?
Пуно боље, јер би уназад двадесет година људи знали да морају да причају и разговарају. И не само без ОХР-а већ и оних амбасада које су спремне да се упусте у микроменаџмент. Сада имамо ситуацију да бошњачка политика не жели да разговара, јер су навикли да мало покуцају на нека врата, закукају, направе од себе жртву и тако даље, и тако добију подршку странаца који су по правилу радили све да развласте РС и санкционишу људе из Српске. И да се окоме на све што је став РС, а не уклапа се у матрицу коју су они замислили. Све док Бошњаци знају да имају отворена врата да се искукају и тако добију заштиту, биће срушена могућност да се и овде договоримо. Тиме се урушила могућност да постанемо нормална земља. Тако је урушена и могућност да једни са другима комуницирамо. Ниједна земља не може да поднесе толико петљање споља у све сфере живота, административне, политичке, економске, финансијске. А поготово то не може да поднесе лабилна, крхка и неспособна земља, каква је БиХ. Нарочито је тешко поднети ту дозу нереалног и неједнаког приступа и неправде. Ми неправду не можемо да поднесемо и нећемо да је подносимо.
Да ли видите где би сарадња Србије и РС могла бити боља?
Она толико добро иде да нема области где се не остварује. Повезујемо се инфраструктурно, сва наша министарства имају конкретну сарадњу засновану на различитим протоколима, споразумима… Сарадња постоји свугде, у здравству, привреди, инфраструктури, образовању, пољопривреди… Нема области где она није видљива и где не даје резултате. Ту сарадњу стално треба унапређивати тако да та заједничка основа буде препознатљива и јасна. Ми смо везани свим везама: породичним, економским, духовним, привредним, прагматичним и морамо их продубљивати. Нама даје сигурност оно што је Србија данас, не само у регионалним габаритима већ и изван тога. Сигурност нам даје и то што имамо адресу на коју можемо да се упутимо и годи нам пажња и брига коју Београд показује за РС, уз избалансиран став према БиХ, који неће видети ови у Сарајеву, ни странци. Србија ништа није урадила да би нарушила било шта што има везе с БиХ. Србија је озбиљна земља, која је одговорно реаговала на ову кризу. Сви ови који је критикују иду тамо кад треба нека подршка, кад треба да се вакцинишу… Дипломате из БиХ иду у Србију по вакцину коју не могу да добију у својој земљи. Срећни смо кад видимо да је Србија показала све оно што нису успели они који о себи тако високо мисле.
Имате ли информацију да би Инцка могао да замени Кристијан Шмит?
Имам информацију да се на томе ради. Инцко је потрчао да нам то саопшти, па су се поједине земље, чланице ЕУ, изненадиле јер ни оне за то нису знале. Нама не треба ниједан високи представник, ма ко то био, то је превазиђена категорија. Оно што су радили високи представници увелико је излазило ван дејтонских оквира, прибављали су себи надлежности на непрописан начин, на који нико од нас није дао сагласност. Нама треба домаћег разговора, да би народи живели у миру и слози као добри партнери и саговорници. Држава ће бити функционална онда када буде постојала политичка воља да се поштује оно са чиме свако у БиХ располаже у складу с уставним одредбама. Лицемерно је када вам кажу да се понашате антидејтонски, а онда саопште да је Дејтон превазиђен. На нама је да гледамо шта можемо да урадимо за РС и како да градимо партнерске односе са свима у БиХ, ако то желе. То је концепт који има РС.
Младен Кременовић/Политика