Не зна 21. мај шта је 30. август.
15 година независности. Машала. Да је чељаде сад би у средњу било, али једно од оних чељади које је основну школу једва завршило. Можда ће у средњој бити и боље, зависи и од школе. Хоће ли на јесен уписати трговинску, електро, машинску или грађевинску… Наравно, правим паралелу о предузетничком курсу Црне Горе, него није то тема.
Шта је енигма 21. маја и зашто не могу да га славим? Образ ми не да… Не да ми да славим нешто што је настало на једној невиђеној крађи. Крађи која је до данашњег дана подијелила Црну Гору. Тај дан никад није био, нити ће икада бити, дан независности. Тог дана је de facto настала приватна држава Мила Ђукановића.
Постојала је Црна Гора и прије 21. маја, знате. Часна, поштена, јуначка Црна Гора. Од крша извајана, никад покорена. Црна Гора која је увијек била братска земља са Србијом. Чују се ових дана и покличи „Није ово Србија“… А опростите, а кад је то била? Државна заједница растурена 2006. се звала Србија И Црна Гора. Значи постојала је. И била је наша. Најљепша. Србија и Црна Гора.
И сад, кад бисмо причали о тековинама 21. маја то би била тема о којој би могли да причамо до прексјутра. Упозоравали су представници блока за заједничку државу да ће гласањем за независност гласати за приватну државу Мила Ђукановића, гласати за државу мафије, нарко картела, итд. итд. и били су у праву. То је и била. До сад.
Још једну од тих тековина је Мило Ђукановић јуче и потврдио, а то је политика репресије према свима који су на референдуму гласали НЕ. „Нема за вас мјеста у државној управи, не можете бити дипломатски представници“ каже он. Ништа друго се од таквог фашисте не може ни очекивати осим наставак свих могућих видова репресије, примарно према српском народу. И то му се неће опростити. Никад.
Али, узмимо, сагледајмо објективно и осврнимо се на једно кључно питање. Шта би се десило да референдум није покраден? То сад може да буде једна јако интересантна тематика. Колико су покрали, и какав би резултат био да нису. Спознање тога би било поражавајуће, а тај однос снага би по некој мојој слободној процјени био 50/50. Шта то симболизује? Симболизује једну подијељену земљу. А таквој земљи будућности нема.
Сад, јесам ли спреман да прихватим независност Црне Горе? Јесам. А јесам ли спреман да прихватим овакве резултате референдума? Апсолутно НЕ. Никад ни нећу прихватити крађу, нити ћу икад славити независност која је на тој крађи настала. Што се грбо роди, вријеме не исправи. Исправи правда.
Исправи 30. август.
Не знам јесмо ли и сами свјесни прилике коју нам је тај датум донио. Ту прилику коју су нам литије дале. Прилику да исправимо тај 21. мај. Прилику за помирење браће завађене већ 30 година које је прошли режим константно провоцирао и дијелио управо на политици свађа. И ту апсолутно не причам о овим неокомитама који барјаче ових дана мислећи да бране државу. Не. То су битанге инструиране управо од Мила Ђукановића у циљу настављања подјела у народу да би га вратили на његову лијепу кожну фотељу. Причам о онима који су гласали за независну државу, а против Мила Ђукановића. Који су ишли на литије заједно са нама. Којима је доста свађа. Који желе да се измире. Које боли неправда, коју су нам чинили.
Каже једна прелијепа литијска пјесма „Вјековима били браћа, мајка нас рађала, док нас неман невидљива није посвађала“. И ваистину, брате… Доста је. Уморни смо више од тих подјела. Фамилије су се распадале, рођаци су у незбору, туче су по градовима, све због битанги из ДПСа. Имамо прилику сад да изградимо Црну Гору која ће заиста и бити она права, истинска Црна Гора, гдје ме нико неће попријеко погледати кад дигнем тробојку у вис, нити ћу ја попријеко брата погледати кад дигне државну заставу. Литије су просветиле обије заставе. Литије су просветиле и народ. Ајде сад са те двије заставе и да тај народ просвети цијелу Црну Гору. Без ДПСа.
Доста је овога…
Браћа смо.
Лука Тапушковић/ИН4С