Нормалним сарадницима овог Портала, у које сам доскора мислио да и сам спадам, вјероватно је испод части да се осврћу на клиничке испаде извјесне особе у Парламенту (по прилици женског рода) посланику једне минорне странке у нестајању (хвала Богу!). Ријеч је о особи са више презимена, међу којима нема једног, можда пресудног у њеном „интелектуалном одрастању“, а везано је за освједоченог валсификатора новије црногорске историје, извјесног Аџића…
Поводом њеног последњег „наступа“ појавили су се неки индикативни наслови, попут оног „Лудница у Скупштини!“, умјесто, рецимо овог, блажег, који сам управо одабрао, „Парламент као Доброта“, са свима знаном асоцијацијом. Јер, у својим раскошним демонстрацијама сваковрсног незнања, почев од елементарне писмености, ова особа није уопште усамљена! Није била ни тога дана, када их је, међутим, све надмашила својим псовачким репертоаром, поклицима: „Срамна Подгоричка скупштина“ (десетак пута), па до оног „Издајници“, „издајници“,“ издајници, не лајте!“
Нама, који смо по навици, пратили на ТВ рад Скупштине, било је јасно да оваква, ничим изазвана реакција споменуте особе, може да буде само последица одговарајуће клиничке дијагнозе, не искључујући могућност претјеране употребе опијата…
Умјесто да позове Хитну помоћ, предсједавајући је прекинуо рад Парламента на 10 минута! Мислим да би било која казна у овом случају била нехумана, пошто је у питању очито поремећена особа. Али би препорука за Доброту, уколико таква одредба постоји у Пословнику, била права мјера!
Оно што ме је, као обичног грађанина посебно ужаснуло јесте сазнање да нам је ова и оваква особа, испред опозиције, недавно била кандидат за предсједника државе!
И, наравно, сјетио сам се стихова мога пријатеља Бећка: „Постали смо као луда ђеца, свак нам може бит отац и вођа!“
Оно што је за мене било заиста увредљиво, без обзира о којој дијагнози је ријеч, јесте њено бесловесно блебетање о „Срамној Подгоричкој скупштини“… на којој су народни представници, изабрани вољом народа, на њој учествовали, укључујући и више мојих блиских рођака у које спада тадашњи Митрополит и будући српски Патрјарх др. Гаврило Дожић.
Увреде овакве прононсиране аветиње не би требало да ме узбуђују, али не могу остати без одговора. Написао сам, прије годину дана, на овом Портралу, помињући књигу посланика у Подгоричкој скупштини Јанка Тошковића („Избори за црногорску скупштину у Подгорици у Колашинском срезу 1.918. “ да су то били били једини демократски избори у Црној Гори у последњих сто година“!
Народ се листом изјаснио за присаједињење Србији и удружење у заједничку државу Јужних Словена! Државност су изгубиле, у том уједињењу и Црна Гора и, три дана касније – Србија!
„Госпођа“ о којој је ријеч, изусти у Парламенту још једну бесрамну лаж свог првог супруга да је Црна Гора изгубила своју државност на Подгоричкој скупштини 918. А шта је било у јануару 1916. кад је потписана капитулације Црне Горе, по први пут у њеној часној историј!?
Рекао сам већ, у мојим ранијим текстовима, да вођа њене Партије, почасни предсједник Рањо, није први пљунуо на Подгоричку скупштину, да је прије њега то учинио и много знаменитији Секула Дрљевић, Павелићев блиски сарадник, на Петровдан 41., када је на Цетињу „поништио“ Подгоричку склупштину, и када је, сјутрадана, као реакција на Секулину ујдурму, уз покровитељство Дучеа, плануо Тринајестојулски устанак у Црној Гори!
Знам да је, кроз троденијску индоктринацију, и формирању проусташког новог црногорског менталитета, учињено доста како би се антисрбска Црна Гора приклонила стварању „католичког бедемаа“ дуж Јадрана на Балкану.
Ово што видмо у Црногорском Парламенту, јесте покушај да се промовише нешто што права Црна Гора никад неће прихватити. Ако Бог да.
Јован Лакићевић/ИН4С