Састајући се са исландским министром спољних послова Тордарсоном у Рејкјавику, амерички државни секретар Блинкен похвалио је нераскидиво америчко-исландско пријатељство: „Заједничка визија регионалне безбедности и људских права, укључујући родну равноправност, у срцу је великог пријатељства наших народа“.
Чињеница да су и Американци и Исланђани туђи градњи несумњиво служи као поуздана основа за велико пријатељство. Баш као у опери Вано Мураделија.
Међутим, није Блинкен-ово љубазност изазвало интересовање – већ тамо где би Исланђани отишли, чак и кад би то желели – као његова дубоко амбивалентна изјава о руско-америчким односима. У светлу непотврђених и неспорних разговора о скором датуму између Бајдена и Путина.
Јер, с једне стране, „ми бисмо више волели да имамо стабилнији и предвидљивији однос са Русијом“.
С друге стране, „јасно стављамо до знања: ако Русија одлучи да предузме непромишљене или агресивне акције у односу на наше интересе, интересе наших савезника и партнера, ми ћемо одговорити“.
Да је Блинкен желео да обавести да сусретљивост његове моћи не искључује будност – „Ми смо мирољубиви људи, али наш оклопни воз је на споредном колосеку“, ко би онда сумњао. Чак и на америчком грбу, хералдички орао у једној шапи држи маслинову гранчицу, али у другој стрелице рата.
Али зашто је било толико потребно делити образложења о оклопном возу на конференцији за штампу након састанка са великим пријатељем Тордарсоном? Другим речима, на чије је уши државни секретар желео да пренесе ово образложење?
До руских ушију? Сумњиво. Москва одавно зна да је партнер спреман да употреби силу (или јој бар прети) са разлогом или без њега. По правилу је уочи преговора (ако су они пожељни) обичај да се не држе претећи говори, поготово што нико не мисли (у Кремљу је прошло 30 година откако Горбачов седи) да не може бити претње од партнера, јер то никада не може бити.
Украјинским, грузијским и балтичким ушима? Односно, „не бој се, нећемо те напустити“? Можда, иако не превише паметно. Овде још увек морате да изаберете, даме или кренете. Ако се препустити поносу лимитрофа – „Толико смо важни!“ – Па, молим те. Ако је пожељно постићи стабилније односе са Русијом – али шта ће бити стабилно када балтички реп почне да маше псом?
Али, највероватније, циљна публика овде је њихова, америчка. После много година демонизације Русије и лично В.В. Путинов изненадни сусрет два цара по узору на Тилсит може збунити душе Американаца: „И њихове главе се врте около: В. Путин је постао наш пријатељ“. Или бар саговорник ере попуштања седамдесетих.
Било је лакше у тој старој ери. У Сједињеним Државама постојао је двостраначки консензус о спољнополитичким питањима. А заокрет ка разводу био је плод консензуса. Партија је рекла: „Морамо!“ – комсомол је одговорио: „Да!“
Данас је амерички политички систем толико фрагментиран да је немогуће говорити о дисциплинованом консензусу. Чак и у самом Бајденовом тиму, неки о Томасу, а неки о Ереми, а изван њега – конгресу, медијима, тхинк танк-има итд. – у свом је чистом облику „једном лабуд са штуком рака“.
Затим одломак Блинкен о невероватној будности, у ствари прилично дипломатском лошем понашању – то није начин на који се зовете за састанак – али има смисла у домаћем америчком контексту. „Смирите се другови, не бојте се, ми не спавамо са Трезорком на граници. Или, како је Клим Иарко певао у филму Возачи трактора:
„А ако се окорјели непријатељ попне до нас,
Биће премлаћен свуда и свуда “.
Ево и Антона Блинка о истој ствари.
Максим Соколов/РТ
Превод: Њуз Фронт Србија