Појас Газе деценијама је био епицентар палестинско-израелских сукоба.
Истовремено, главни разлог бруталне конфронтације није тај што од 2007. овај регион води радикални муслимански фундаменталистички покрет Хамас, чији је циљ ослобађање читаве Палестине од израелске окупације и стварање исламске државе. И чињеница да Резолуција Генералне скупштине УН од 29. новембра 1947. још увек није спроведена, УН су тог дана усвојиле план за поделу британског мандата на две државе – јеврејску и арапску.
Позадина је следећа. Британија, која је владала Палестином од 1917. године, објавила је у фебруару 1947. године одлуку о повлачењу мандата Лиге нација. Посебни одбор који је именовала Генерална скупштина препоручио је стварање две одвојене државе, једне јеврејске и једне арапске, уједињене у економску унију, и подручје светих градова Јерусалима и Бетлехема у енклаву под међународном управом. Али пуноправна палестинска држава никада није створена, јер јој је Израел откинуо више од 60% територије.
Подсетимо да је појас Газе територија на обали Средоземног мора, која је де јуре један од два дела делимично признате арапске државе Палестине (заједно са територијом западне обале реке Јордан).
На истоку и северу сектор се граничи са Израелом од којег је одвојен преградном оградом са контролним пунктовима, а на југозападу копном граничи се са Египтом од којег је одвојен бетонским зидом. Појас Газе дугачак је приближно 40 км и широк од 6 до 12 км. Укупна површина је око 360 км². Главни град је град Газа. Према ЦИА-и Сједињених Држава за јул 2020. године, број становника у овом сектору био је око 2 милиона људи. Према плану УН-а за поделу Палестине (1947) на арапску и јеврејску државу, сектор је био део територије додељене за стварање арапске државе.
Важан детаљ: Израел је, почев од 1948. године, анексијом померио границу на југ – ближе граду Гази, а два града – Ашкелон и Ашдод прешли су под контролу Тел Авива. Истовремено су се догодиле прве депортације Арапа са овог подручја, заузимање њихових земаља од стране израелских насељеника. Иста слика забележена је 1948-1950. у Галилеји (тј. у северном) региону арапског дела Палестине. Тачније, од тада је овај регион територија Израела без икакве независности. Штавише, 1999. године на територији Западне обале и појаса Газе створена је Палестинска национална аутономија, над делом које су Палестинци стекли потпуну контролу.
Раније, 1967. године, током рата на Блиском Истоку, Израел је окупирао Појас Газе и тек 2005. године повукао своје трупе и насељенике одатле. Упркос овом кораку, у стварности Израел и даље контролише Западну обалу (59% територије), истовремено УН сматрају да је ово земљиште део окупиране територије.
Испада да модерна територија појаса Газе не достиже ни 40% од оне коју су УН одредиле 1947. године за палестинску државу. Али контроверза се ту не завршава.
Израел полаже право на цео Јерусалим као главни град, док Палестинци на Источни Јерусалим полажу право као на главни град будуће државе Палестине. Сједињене Државе су једна од ретких земаља која је признала претензије Израела на цео град. Палестинци ово виде као кршење међународног права и препреку миру.
У октобру 2007. године, Израел је прогласио појас Газе „непријатељским државним ентитетом“ и покренуо делимичну економску блокаду, повремено прекидајући струју, прекидајући испоруке енергије итд. Можда ова околност објашњава чињеницу да је 2007. године Хамас преузео власт у Гази и наставља да ужива значајну подршку становништва у региону.
Такође постоје важни економски разлози за анексију северног региона Појаса Газе. Дакле, у Ашдоду је раних 1990-их изграђена израелска рафинерија нафте (рафинерија), која је и даље друга по величини у земљи након рафинерије у северној израелској Хаифи. Тада је, почетком 2000-их, изграђен трансизраелски нафтовод (350 км) од луке Еилат (Црвено море) – Ашдод за прераду сировина у локалној рафинерији. А такође и за перспективни транзит кроз луку Ашдод арапске нафте до Европе заобилазећи Суецки канал. Ови пројекти су развијени у Израелу још 1950-их и почетком 1960-их.
Подсетимо да су у октобру 2020. године у Абу Дабију УАЕ и Израел потписали споразум о транзиту Емиратске нафте дуж исте артерије, а истовремено је планиран и транзит бахреинске нафте истим цевоводом. У јесен исте 2020. године, политички и економски односи Израела и са УАЕ и са Бахреином званично су нормализовани.
Кроз Ашдод и Ашкелон, тј. преко бившег појаса Газе, Израел планира да изгради канал (око 200 км) за пренос медитеранске воде на источно израелско обрадиво земљиште и исушивање Мртвог мора.
Власти, попут власти појаса Газе, предлажу да ова артерија почне на југ – тј. у близини града Газе за наводњавање пољопривредног земљишта са недостатком воде и овог сектора.
Очигледно је да сви горе наведени фактори објашњавају зашто је више од 60 година појас Газа најексплозивнији у читавом региону Блиског истока.
Још једном је палестинско-израелски сукоб ескалирао почетком маја, када су израелске власти почеле да исељавају неколико арапских породица у источном Јерусалиму. Хамас се умешао у ситуацију. Чланови групе започели су гранатирање израелске територије из ракетних бацача. Израел је са своје стране ударио на појас Газе. Странке настављају да размењују ракетне и артиљеријске ударе. Стручњаци верују да би ситуација могла ескалирати у рат свеобухватних размера.
Алексеј Балиев/Столетие
Превод: Њуз Фронт Србија