Победити на изборима у Србији изгледа као лак задатак. Треба само заговарати улазак земље у ЕУ и привући ћете од 49 до 52 одсто гласова. Наиме, у том распону се креће подршка грађана Србије уласку у ЕУ у последњих шест месеци. Нешто мало преко половине је већ годинама уобичајени ниво подршке грађана приступању Србије Европској унији, али да ли ова стабилна подршка истовремено значи да је мудро узети је за политички и изборни програм? Да ли она гарантује да ћете заиста имати лак задатак, како смо на почетку претпоставили?
Чудно или не, у земљи у којој је подршка чланству у ЕУ годинама натполовична, избори се не добијају на тој математици и на тој платформи. Давни су дани из 2009. године, када је забележен до сада недостижан рекорд од чак 74 одсто подршке чланству Србије у ЕУ. Али, зачудо, после тога ниједна од великих партија није градила свој пут ка изборном успеху (победи) искључиво на платформи уласка у ЕУ. Штавише, ЕУ је у политичким програмима и предизборним кампањама све више постајала обавезни, али тек споредни елемент, не и њихова окосница и темељ. Ово није ексклузивно српски феномен, слично је и широм региона, у земљама које су у различитим фазама приступања унији. ЕУ нигде није „роба” која може добро да се „наплати” од бирача. Разлози су многи и треба их тражити на обе стране – и на европској и на западнобалканској. С једне стране (европске) дуго влада чувени замор од проширења, а то са друге стране последично производи замор од приступања (унији). Све траје превише дуго, замор је из године у годину све већи на обе стране, а на изборима се мора побеђивати.
Зато смо дошли до ситуације у којој ниједна мејнстрим политичка опција у Србији па и на Балкану нема као свој главни политички префикс – улазак у ЕУ. Тај „евроекстремизам” резервисан је за мале партије, оне које траже своје место на политичкој сцени управо кроз повратак на рана подешавања где је ЕУ била прва и последња тачка политичког програма. Политичка организација „Глас”, коју је недавно основао историчар Никола Самарџић, назива овакве еврорецидивисте „политичком мањином”, при чему у ту мањину убраја себе и своје присталице.
Ова мањина постаје још мања када на своју заставу, поред ЕУ придодаје још и НАТО, што Самарџићев „Глас” управо и ради. Осим ове, у Србији готово да и нема политичке организације која заговара приступање Србије НАТО-у. О томе повремено говори лидер СПО Вук Драшковић, али његова партија припада владајућем блоку предвођеним СНС-ом Александра Вучића, где Србија у НАТО није политика.
Све досадашње, демократски изабране, владе у Србији, без обзира на то ко је био на њиховом челу, и сви председници, ма колико се њихове политике разликовале, имали су две константе – да у ЕУ, не у НАТО. И први и други део овог непрекинутог низа, рекло би се доследне државне политике, нису резултат упорног и стратешког лидерства за којим је пошла већина бирача, већ је последица обрнутог следа. Ова политика израз је својеврсног повлађивања већинском јавном мишљењу, којем ниједна од влада, нити председник, нису желели да противрече.
До сада најдуговечнији, демократски изабран председник Србије, Борис Тадић, није дозвољавао да се за његових осам година мандата уопште покрене питање чланства Србије у НАТО. Кад год је за то упитан, одговарао је да то, чланство у НАТО, сада „није тема”. Иако је имао пун капацитет, па и обавезу да као шеф државе одлучује шта јесте, а шта није тема, свесно се одрицао државничког лидерства зарад подешавања свог рејтинга према мејнстрим расположењу које чланство у НАТО традиционално држи веома ниско. Србија у НАТО постала је за Тадића тема тек онда када се обрео у дубокој опозицији, 2015. године, када је опрезно сугерисао да би можда требало размишљати о чланству у алијанси.
Потпуно супротан пут, иако са једнако лошим полазним параметрима, изабрао је Мило Ђукановић у Црној Гори, постављајући чланство своје земље у НАТО као стратешки државни циљ, у чему је и успео 11 година након стицања државне самосталности. Отпори су све време били јаки, подједнако и у земљи и изван ње, а цена је могла да буде и насилно, оружано свргавање с власти, што су завереници и покушали у октобру 2016. Прошлогодишња политичка промена у Црној Гори, иако је изведена на анти-Ђукановић платформи, у суштини је заснована на анти-НАТО, па чак и анти-ЕУ сентименту, а то што је актуелна влада Здравка Кривокапића у пракси не примењује очекиваном брзином главни је узрок њене нестабилности и сталних унутрашњих сукоба.
Државе западног Балкана живе продужену транзицију, много дужу него ону у остатку југоисточне Европе, добрим делом и због тога што њихови лидери нису јасно и чврсто стајали иза приступања ЕУ као јединог политичког програма у којем би биле садржане све друге, појединачне, политике. Европски програми балканских политичких партија, па и онда када су са њима побеђивале на изборима, били су програми са резервом, са једним „али”. То „али” је увек било повлађивање дубоко укорењеном и раширеном евроскептицизму, којем лидери никада нису имали смелости да се супротставе, ма колико били популарни и харизматични. Лаки гласови били су увек важнији од суштинске промене, и то је дил на који се овде лако пристаје. О цени се не води рачуна.
Орхан Драгаш/Политика