Те 2004. године када нас је после мартовског насиља посетио Хавијер Солана стала сам до њега и питала га ко је наредио да нам се пале куће и цркве?
Ништа ми није одговорио, али ја сам наставила да причам. Рекла сам му да је слагао да је спаљено свега 35 српских кућа и неколико цркава, јер је током мартовског погрома 2004. и напада на све српско на Косову и Метохији спаљено око 800 српских кућа и 35 цркава и манастира. Ништа ми није одговорио, али се очито осећао непријатно. Буквално се тресао или од страха или од беса што сам му истину, тако, скресала право у лице.
Овако се Станија Анђелковић (82), сада једина Српкиња која живи у својој кући у Косову Пољу, присећа 24. марта 2004. године када их је посетио тадашњи генерални секретар НАТО, Хавијер Солана. Само седам дана после погрома и ужасног насиља над преосталим на КиМ, храбра бака Станија је гордо стала пред првог човека Алијансе чак му је и припретила прстом. Тај тренутак забележили су фото-репортери, а фотографија је сутрадан осванула на насловној страни „Вечерњих новости“. За то и да је Солана отишао љут са КиМ, сазнала је неколико дана касније када су јој кћерке донеле новине. Тај примерак „Новости“ још чува у својој кући на крају једне од споредних улица у Косову Пољу. За наш лист сада каже да и данас жали што није стигла још понешто да му каже јер је на срцу имала много муке.
– Било је тада још Срба у Косову Пољу. Окупило се нас неколико десетина и знам да су и друге жене покушавале да му кажу истину али сам ја предњачила. Сећам се и да сам му рекла: „Кад сте знали да нам запалите куће, онда ћете и да их саградите“, присећа се ова витална и ведра старица разговора са генералним секретаром НАТО.
И моја кућа била је запаљена, али је касније обновљена. Солани сам приписала кривицу због подршке Албанцима и зато што Кфор ништа није урадио да спречи нападе на Србе и нашу имовину.
Све, каже, памти, па и тај март 2004. када је њу и супруга један албански полицајац истерао из куће. Није им дао ни лекове да понесу. Отишли су у зграде код тзв. Машинског парка где су им становале ћерке и где их је и посетио Солана. Присећа се она и мучних ситуација после НАТО агресије 1999. када су Срби избегли из Косова Поља.
Када су Албанци почели да се насељавају, били су бесни псовали су нас, говорили нам да идемо у Србију. Отишла сам једном у продавницу где ми је неки дечко свашта рекао. Иако је наишао комшија који нас познаје, није хтео да ме заштити. А после је долазио код нас…
Уследиле су и бројне понуде Албанаца да им продамо имовину. Један Албанац нам је понудио 20.000 марака за обе куће! А, ја га питам: „Комшија гледате ли ви у небо? Да ли се ви бојите Бога? Зашто терате сваког Србина да изађе? Па ово је наша земља, шта мислите ви? Бог ће да вас казни. Све сам му то рекла, али било ми је жао када сам чула да је после неколико месеци умро од срца“, искрена је бака Станија.
Данас, каже, тугује што су се Срби иселили из Косова Поља. Безброј пута се, прича, исплакала на путу од куће до цркве, где више не може да сретне ни једну једину српску душу.
Сваки пут сам, док сам могла толико да ходам ишла плачући и питала се: „Зашто се ово догодило?“ Љута сам што сад наши продају имовину као да се такмиче ко ће више да узме новца. А, очевина се не продаје – жустро прича бака Станија.
Сећа се да је током 1999. и касније често одлазила са једном младом женом, мајком четворо деце на улицу да заједно заустављају Србе да не одлазе.
Питале смо их зашто иду, објашњавала да се ратовало и раније, говорила да могу да оду али да не треба да продају имовину. Оставите, земља неће да побегне… – прича бака. – Требало је да остану као ја. И да трпе ако треба, али би били своји на своме.
ИСПРИЧАЛА нам је бака Станија да је рођена у околини Косовске Витине где се и удала. Са супругом који је преминуо 2009, отишла је у Качаник, јер је он био бравар и одржавао је „малог ћиру“, воз који је ишао до Штрпца. У Косово Поље дошли су због супруговог посла 1964. Подигли су кредит, купили земљу где су потом правили куће. Има сина, две кћерке и петоро унучади који је редовно посећују, најчешће унук који ради у општини у Косову Пољу.
Питамо је да ли се боји, бака Станија после дужег размишљања одговара:
– Сада ме Албанци не узнемиравају. Прве комшије су према мени добре и поштују ме.
Док нас испраћа из своје куће, окружене албанским, бака нам показује децу која вире иза прозора и посматрају нас. Један дечак од четири-пет година, баца на наш ауто неки пластични предмет, а бака Станија каже:
Шта зна дете? Оно слуша родитеље… А, јадни су они који мрзе, њима ће се мржња обити о главу. Кад-тад.
Новости