Спадам у оне који се ни на који начин нијесу могли укључити у „прославу“ неке смијешне годишњице Поглавникове самосталне Црне Шуме! Има томе више разлога.
Један од њих је – да сам био у Одбору за опстанак, да не кажем спас заједничке државе. Наша имена се могу наћи на списку „црногорски посрбица“ у издању „Монитора“ од прије шеснаест година. И у списковима Полиције на граници. (Накнадно сам сам сазнао да је један од суоснивача „Монитора“ актуелни премијер Црне Горе).
Зна се како се то звршило по договору Солане, Тадића, Ђукановића, Лајчака… Један од разлога је био – лакше одцјепљење КосМета из тада заједничке државе, скраћене Југославије.
Чуо сам и ајванске приговоре од „политичких коментатора“, како се упокојени Митрополит томе није успротивио!? Па, у Србији, тада и због тога, нико није ни „прстом мрднуо“. Нама, са црногорским пасошима, а било нас је близу 300 хиљада, било је забрањено учешће на референдуму!
Други је био – стварање Поглавниковог приватног феуда, како би се наставила шверцерско- мафијашка активност Поглавника, а избјегла страшна одговорност због предаје докумената и планова одбраме злочиначкој НАТО организацији, уочи разарања Југославије, када је, по свједочењу Вокера, Мило много задужио НАТО!
Други је разлог што су моји најближи преци и рођаци били учесници, како рече Драгиња, „срамне Подгоричке скупштине“, међу њима и тадашњи Митрополит, а касније Патријарх, Гаврило Дожић, и да је мој блиски рођак, комитски војвода Јован Радовић, један од вођа Топличког устанка, предводећи комитске одреде, учествовао у ослобађању Црне Горе од трогодишње аустроугарске окупације!
И не само због тога, није ми било до славља, јер је Црна Гора кандидовала „самосталност“ још давних дана, на колашинском ЗАВНОу, 43., а потом у Јајцу, када је најављена Брозова Југославија. Црна Гора је, потом, имала у Уставу Југе, практично, статус државе, па и у вријеме кад је Поглавник, на српској платформи, завладао својом будућом Црном Шумом.
Црна Гора је годинама била самостална држава! Каква самосталност, какви јади! По истом обрасцу могла би да се кандидује за прославу и она Секулина Петровданска ЦГ, која је потрајала тек неколико дана. Ова Поглавникова траје ево пуних петнајест година! Али, опет, не видим разлога за славље
Аман, људи, чему славље? И ко је то испословао самосталност Црне Горе Ту би, можда, најбоља илустрација био онај пресретнути разговор амбасадора скраћене Југославије у Москви М. Роћена, и министра спољних послова Србије, извјесног В. Јеремића: „Јебасмо ли мајку нашој заједничкој држави, јебасмо!“ уз громогласан смијех двојице актера!
Но, да се вратим на актуелне прилике у мојој постојбини. Мислим да је будућност Црне Горе на страшној клацкалици. Неопростива спорост у решавању оних тзв. најбитнијих државниох питања, од разбијања мафијашко коруптивне хидре у врху бивше државе, и хапшења њених безобзирних пљачкаша, до усвајања нових закона, који чекају „на милост“ још увијек актуелног Поглавника, никако не иду у прилог новој и ослобођеној Црној Гори.
Немам право да говорим и проричим шта ће се дешавати у следећим мјесецима, али могу да кажем нешто што сам већ рекао и што одавно мислим: власт која је прије тридесет и нешто година освојена на улицама, на улицама ће, све су прилике, бити и заувијек – сахрањена!
То је моја порука још увијек актуелном предсједнику, који се својим потоњим изјавама игра, не само са судбином његове Црне Шуме, него и са његовом личном и судбином његове породице…
Иначе, у овој прилици могу да кажем и неко своје лично мишњење Ако би се у некој скоријој будућности, Србија и Црна Гора нашле пред питањем поновног уједињења, на евентуалном референдуму, Србија би се, вјерујем, изјаснила „против“! Не само због срамне издаје од прије петнаест година, него, просто, због самара који Црна Гора значи Србији. Зашто би се све функције будуће државе дијелиле на пола, као што је то било прије покраденог референдума? Нема, дакле, шансе да би Србија то прихватила!
Према томе, веома сам резервисан по питању поновног уједињења и у овом часу подржавам самосталну његошевску и слободну Црну Гору. За почетак. Нећу рећи да ће једног дана она бити у саставу српског корпуса, како су је у прошлости виђели многи Црногорци, значајнији и умнији од мене и моје генерације. Али, даће Бог, видјећемо.
До тада, очекујем макар симболичну помоћ од братске Србије и њеног Предсједника. Не само у одржању Српске куће, која је до прије годину дана била на издисају, него у инвестицијама које би охрабриле , не само Србе, него и остале држављане ЦГ, да у братској Србији виде правог пријатеља и узданицу кад је ријеч о будућим односима и развоју ЦГ, о усвајању двојног држављанства, о пројектима налик оним који се планирају и реализују , рецимо, са БиХ и посебној помоћи неким њеним општинама. Не знам зашто не би нешто слично могло да се планира и пројектује у односима са Црном Гором…
Јован Лакићевић/ИН4С