Помало је глупо што ово пишем. Довољно би било прекуцати пјесму и умножити је у хиљаде примјерака, па ко има очи и успут познаје слова нека чита. Но, свакако, ововремена догма нас онако грађански убјеђује да је поезија једно, а живот и политика друго.
А ниједно вријеме, понављам ниједно, није имало оволико догматика и догминих поданика као што га има ово несрећно вријеме. Без жеље да са догмом полемишем, јер је полемика између догме и тежње за слободом бесмислена, рећи ћу само да не постоји ништа ближе животу од поезије. А, ваљда је и политика живот, драги наши догматици. За онога који је написао стих из наслова није било много разлике међу овим категоријама. Књаз Никола је могао да лаже у дипломатској преписци, али у поезији није могао. Књаз Никола је поезију писао и свједочио, можда више од било ког пјесника у српској књижевности. Свједочио је својим многим бојевима. Кажу да је прије боја срицао стихове, а послије боја сједао и писао их. И многи од тих стихова нијесу досегли високе умјетничке домете, али су досегли први и основни задатак поезије, а то је искреност. Зато на себе није натоварио титуле и звања већ чисту поетску квалификацију изашлу из народне поезије: Цар јунака. Нико прије ни послије њега није носио то одликовање и да ништа није урадио и да се нигдје није борио, чак и да је био преварант, самом том титулом је задужио српску поезију, језик, културу и историју. Само мали и неуки мисле да су некакви пожмирепи и полтрони овако закитили свога владара или да је тај епитет сам себи дао. Свако добронамјеран зна да му га је дала чиста народна поезија тражећи управо тога и таквога у времену кад је требало светити Косово, Цара јунака.
Потоњи у низу пјесника српског романтизма као владар је био егоистични деспот, али се пречесто уздизао у звање пјесника да би га историја памтила по владарском паду. У пјесничком уздизању је био кротак ученик, често несрећан због недостатка времена и простора за учење и љутит зато што, лише Лазара Костића, није наишао на правог књижевног критичара.
У политици је имао достојне опоненте, у књижевности само узоре. Обожавао је и опонашао Јована Јовановића Змаја, угледао се на Пушкина, пажљиво читао Ђуру Јакшића, дивио се Лази Костићу, штитио и помагао Матавуља, а остајао недоречен пред својим великим стрицем. И кад само погледамо у чије стихове се удубљивао, са киме се дружио и кога призивао, зар има разлога књаза Николу икако другачије посматрати него као пјесника који је и политику, чак и ону најкомпликованију, и ону најпокваренију, мјерио искључиво поезијом и поезији је подређивао. И суштински његова политика је почела да бива непрепознатљива и погубна баш онда када се одвојила од поезије, онда када је и Црна Гора почела да напушта своје поетско гнијездо и да навлачи уско и неприкладно државно рухо, а он почиње да се крије од свога дичнога имена Цара јунака и постаје некакав профани државник и владалац. Као што видимо, и данас, стотину година послије смрти потоњег пјесника српског романтизма, Црна Гора је опасно нажуљана и измучена тим истим одијелом и оковима које модерна цивилизација намеће свему што се државом зове.
Маргиналци ће увијек књаза Николу мјерити својим маргиналним мјерилима и зато се никад неће ни усудити да се загледају у његове врхунце. Зашто би се, уосталом, у времену слављења лажи и небитних ствари иколико бавили истином. А велики књижевни ум, критичар Богдан Поповић, је највећи пјеснички узлет књаза Николе сврстао у своју чувену Антологију и рекао да је Онамо ‘намо најбоља родољубива пјесма у српској књижевности. Није могао црногорски књаз и српски пјесник добити бољу и значајнију потврду и већу похвалу са званичне дистанце. Шта год писали и како год говорили остаће увијек забиљежено о чему је црногорски књаз сањао и гдје је и када видио покој своје душе. Ако нас је Његош учио да Милошем живимо онда нас је књаз Никола опоменуо на мјесто покоја над гробом свијетлог Милоша, али раскинутих ланаца са руку свакога брата Србина.
Свијетли српски књаже, покој ти души, баш тамо гдје си сам пожелио.
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… са развалина
дворова царских врагу ћу рећ’:
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ’!“
Онамо, ‘намо… за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, ‘намо… за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, ‘намо… за брда она
погажен коњ’ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит’ ме старца – свет вам је дуг!“
Онамо, ‘намо… сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим’; да б’једној раји
њом истом с руку рес’јецам вез!
Онамо, ‘намо… за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Јанко Јелић/ИН4С