Не знам да ли ико нормалан чита ове моје писаније, али ако има таквога онда имам потребу да му се некако присније обратим. Наиме, драги читаоче, ако не разумијеш ријеч из наслова онда то значи да си још увијек задржао озбиљан ниво нормалности. Ти си сасвим обичан и збуњен, да не кажем слуђен, човјек.
Ријеч из наслова уопште није никаква ријеч, нити је икад ико забиљежио постојање оваквог гласовног склопа са позадином смисла. Једном ријечју, овај наслов не значи, или бар не би требало да значи, било шта. Но, како сам ја, аутор овога велеумног текста, црногорски интелектуалац, онда се не треба залијетати у оцјењивању овога мог мозгања као обичне бесмислице и будалаштине.
Јер, какав бих ја био интелектуалац, и то из Црне Горе, а да за живота не измислим бар неколико ријечи. Е, ја сам аутор ове ријечи из наслова и поносан сам на исту. Додуше, морам признати да нијесам сасвим сам и самоиницијативно дошао до ове невјероватне умотворине и спреман сам да дио славе и признања који ми неминовно слиједе подијелим са људима који су ми помогли. У сваком случају, због написане ријечи из наслова очекујем националну пензију. Будимо реални, и гори од мене и за мање заслуге су је добијали.
Прије сваког даљег објашњења дужан сам да се извиним моме далеко образованијем и неупоредиво и заслужено уваженијем колеги из генерације са никшићког факултета, доктору лингвистичких наука Аднану Чиргићу.
Мени се у протеклим годинама више пута омакло да омаловажавам његов рад и да се отворено спрдам његовој тези да је његов црногорски језик потпуно различит од мог српског језика. На дан прославе црногорске независности мени се нагло отворио научни хоризонт и схватио сам да је господин Чиргић био потпуно у праву, црногорски и српски су два потпуно различита језика који се сасвим случајно тек понегдје преклапају, а углавном се не разумију без тима висококвалитетних преводилаца.
А за моје нагло просветљење у том правцу најзаслужнија је једна угледна црногорска новинарка која је на исто тако угледном ихформативном порталу писала о врло битној категорији из нашег савременог живота, и ту категорију је назвала „стјег“.
Никад прије у животу нијесам чуо ту ријеч. Трагајући дуго за њеним значењем нашао сам да поменута ријеч врло вјероватно има везе са српском ријечју стег и да идући тим трагом буквално може да се преведе као застава или барјак. Но, копајући и даље, нашао сам да и браћа Хрвати имају ријеч стијег, такође истог значења.
А кад сам се баш заровио у етимологију нашао сам и то да се поменути српски стег у основи односи на копље или јарбол, тачније на мотку или тојажину на којој се вијори застава. Практично посматрано, стег је оно што се стеже у руци, а копље то одиста јесте. То свакако наводи на везу између именице стег и глагола стегнути. Свакако да никад нијесам чуо да је неко нешто стјегнуо или стијегнуо, али то не значи да сам ја уопште референтан језички извор у том погледу јер ја досад нијесам био у прилици да директно чујем или читам црногорски језик. И вјероватно то чудо никад не бих ни чуо ни прочитао да се не појави уважена „публицисткиња“ и написа ту невјероватну и нечувену ријеч. Наилазећи на стијег мени су се очи отвориле и стегнуо сам, да не кажем стјегнуо, срце и признао да сам био у заблуди поводом језичког питања у Црној Гори.
Задивљен тим ненаданим открићем ријешио сам да и сам будем од користи црногорској језичкој „науци“ и да је и моја маленкост задужи до нивоа да ме сјутра помињу на ономе Аднановом факултету на Цетињу. Кад ме тамо помену ни Бог ме више помињати не мора. Да бих заслужио тај црногорски помен и евентуално неки монтенегрински орден одлучио сам да од црногорског стјега направим још црногорскији шћег. А то се прави, отприлике исто као што се од глагола стјерати направи исти такав, само мало љепши и црногорскији, глагол шћерати. За неупућене, код нас ијекаваца је врло широко распрострањено правило да се дентални консонант т испред сонанта ј претвара у меко предњонепчано ћ. То се онако уопштено зове јотовање. Него, што се тиче шћега, ту се прича не завршава, јер се у њему дешава још једна сасвим природна гласовна промјена. Наиме струјни дентални консонант с у сусрету са новоствореним предњонепчаним ћ постаје „жртва“ такозване регресивне асимилације по мјесту изговора те се претвара у такође струјни и предњонепчани консонант ш.
И тако путевима већ доказаних законитости језика од стјега добијамо шћег. Апсолутно нема везе што нико прије мене и уважене „публицисткиње“ такве ријечи није изговорио и што обичан говорник појма нема шта значе.
У суштини стјег и шћег најбоље говоре о својим творцима. Њихово значење се искључиво везује за њихове ауторе. Ја сам збиља са шћегом покушао да експериментишем и да се мало спрдам, тако да ме слободно назовите будалом, шарлатаном или зајебантом. Бићу поласкан са сваком од тих титула. Али имам осјећај да уважена „колегиница“ није имала сличне намјере. Волио бих да се варам, чини ми се да њен стјег прави дубоку подјелу између мене и ње, много дубљу него што би то иједна политика или политичка партија могла да ископа.
Научио сам се да трпим данашњу црногорску заставу, иако ми значи таман онолико колико и ја значим њеним творцима, али стјег стварно не знам како да отрпим.
Јанко Јелић/ИН4С