На питање бившег колеге из раних новинарских дана (дивни Глас јавности): “Због чега си толико оптерећен Косовом?”, нисам знао шта да одговорим.
Шта да одговорим Србину, некад врлом новинару, родољубу (како за себе тврди) кад ме упита нешто што је суштиснки неупитно?!
Не зато што је помињање, писање и заклињање у Косово и Метохију мера родољубља, већ што је непомињање, неписање и незаклињање у Косово и Метохију нешто најстрашније што себи чинимо!
Зар заиста никако да нам допре до свести да Косово и Метохија није 15 одсто територије већ 100 одсто наше душе и нашега бића?!
Не због некаквог мита но живе истине: Србин је гинуо за Косово и Метохију да би Косово и Метохија живело за Србина…
Нисмо ми таоци косовскога завета, нису то ланци којима смо свезани, не робујемо историји већ – живимо вечност!
Косовски завет је нешто најдивније чиме човек може бити заклет: да вазда буде бољи и већи од себе, од хтења, од слабости, од невере у себе, од живота у страху од живота, јер ваљамо онолико колико знамо да живот није терет да га с муком носимо но благодатни огањ о који ће воштанице упалити они што за нама долазе.
Немамо већу и важнију битку до борбе за Косово и Метохију, јер није то борба за део територије већ читавог себе!
Лично, не умем другачије да објасним због чега је Косова и Метохија жива вода насушна до својег примера: најгоре од себе сам носио на Косово и Метохију- вазда сам се враћао с најбољим од себе.
Не могу описати тај смирај и спокој када ни од чега не страхујеш, куд год да кренеш, не због силне куражи но због силне љубави!
Свака је стопа твоја, све да никада ниси прошао њоме, и свуд куд погледаш очи већ знају, виделе су пре видела, све ти зна име и свему знаш име- Србија!
Србија у колевци; Србија на јутрењу; Србија у причести; Србија у плачу; Србија у смеху; у песми; у тишини; гледаш зором где Србија проходава и ноћу где спокојна заспива детињим сном праведничким…
Вазда сам одлазио са стотину питања, лажних недоумица, главоломки које су кидисале ко бесне звери и вазда се враћао без одговора али са спознајом.
Нема одговора на лажна питања, Косово и Метохија те једноставно научи шта заиста да упиташ а кад упиташ шта заиста да одговориш.
Нисам одлазио у манастире да тражим Бога већ себе, и увек налазио Господа кад се са собом састанем.
Нису ово речи никаквог верског фанатика, нема у премиломе Светосављу ничега фанатичног, напротив, ово је исповест једне барабе која је, понављам, хиљаде пута најгорег себе повела на Косово и Метохију и хиљаде пута најбољег себе вратила дому!
Не кући већ дому, да будем јасан, јер јер дом су ова четири зида која лажно имам а кућа је све оно где ни једног зида немам у јутрим Велике Хоче, Ораховца, Митровице, Приштине, Ђаковице, Дренице, Призрена, Гњилна, Пећи, Бајгоре, Шаре, Проклетија, јуничких врлети, Качаника, Самодреже…
Нема бедема који би ме уставили но само стаза које ме знају иако никада закорачио њима нисам!
Ако је Косово и Метохија “оптерећење” дабогда се никада не растеретио – теже ми је носити себе самог без Косова и Метохије јер нема већег проклетства неголи ходати “слободан” у оковима сопствених трагова…
Не волим ја Косово и Метохију што тамо имам нешто, то нешто ми је подаље од њега, но доле имам све!
То нешто могу и да изгубим, ни по јада, но шта ћу ако изгубим све?
Овде трајем – на Косову и Метохији постојим!
Због тога је борба за Косово и Метохију битка коју морамо водити јер не можемо изгубити!
Нема се ту шта освајати већ – трајати!
Немамо шта са ким да делимо, није Косово и Метохија кришка хлеба но нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина (написах ово много пута и још много ћу…)!
Да је до њива и ливада па да се разрезује, али је до зора које су очи виделе пре него што су прогледале, па одрекнемо ли се ноћи како ћемо освитати зоре..?
Не схватамо, а задњи су часи: не отимају нам га да нам узму земљу већ да нам узму вечност!
Дечане, Грачаницу, Архангеле, Љевишку, Соколицу, Бањску, Девич, Будисавце, Зочиште, Гориоч… је Србин подигао у славу Господа а Господ дозидао у славу Србина!
Помислимо ли да се одрекнемо Косова и Метохије немојмо се питати зашто ће се потомци одрећи нас?!
По чему да нас памте?
По томе што смо ми заборавили себе очекујемо да се они сете ко смо били?!
Ништавници и беда, људи који су живот прихватили као казну без права на помиловње, генрације што су о слободи певали молећи се да им се не отме из строфа…
Они што су погасили воштанице да се у мраку не види где су и сенке одбегле јер нема човека за којим би пошле…
Ако је Косово и Метохија терет – нека ми сваки “слободан” корак буде ко да у камен газим!
Не жали ме тад Господе – ни ја себе пожалио нисам…
Михаило Меденица/ИН4С