Сјенке замирућег дана одавно су прегазиле ријеку, згуснуле се и пожуриле уз Јанкову главу, ноћник се заплео у тек расплетену косу брезе а тишина, притајена као вук у засједи, вреба неће ли је какав ненадани звук разбити као ледено огледало у чијим ће крхотинама заувијек остати заробљени знаци живота и трајања. Све друго је као сишло са странице романа Александра Вуча „Мртве јавке“. Мртва је и врелина која је, попут тешког губера, читав дан притискала долину и ево већ студи и тјера унутра, међу зидове, у сумрак и осаму. Не пише ми се, тешко је надвладати раскомоћену лијеност мозга, ослобођеног сваке обавезе паметовања и мозгања, а и предосадио сам ти, знам. Али, овај датум ми не пружа никакав изговор да га не забиљежим и не оставим ти га као „црвено слово“ у календару нашег свеколиког страдања.
Остављам га теби а и онима који ће доћи као следећа измјена у бескрајној штафети живота. Остављам ти га у нади да ћеш ти и твоја дјеца, или дјеца твоје дјеце, имати више храбрости и осјећања одговорности према историји нашег народа и дати му оно мјесто које му по свему (осим по нашем кукавичлуку) припада. Међу датуме најславнијих битака које је икада војевао српски род. За разлику од нас који данас „славимо“ некакав Туђемил гје је неко побиједио некога, бог ће га знати ко и кога, ви не би смјели да икада заборавите да је на данашњи дан, прије двадесетдвије године, почела битка на Паштрику. Операција, кодно названа „Стријела“, када су здружене снаге злочиначке ОВК, ништа мање злочиначког НАТО и војске Албаније, уз немилосрдно и даноноћно бомбардовање из ваздуха, покушале да разбију погранични корпус српске војске, пресијеку и овладају линијом Пећ – Призрен.
Нећу ти писати о надљудском жртвовању, херојству синђелићевских домета, о епопеји достојној жртви Мојковачке битке, јер је о томе већ доста написано и речено, а тек је почело. Хоћу само да те, с тугом којом се може мјерити само она кад се изгуби завичај, обавијестим да је сва та нечувена сила, која је до ногу потучена на Кошарама и широм Паштрика, ипак остварила циљ: у Призрену, српском престоном граду, данас живи (ако се то може назвати животом) свега 20 (и словима: двадесет) Срба! (Ми Срби, изгледа, баш и немамо среће са престоним градовима). А они који су, скупа са својим краљем, клицали: „онамо, ‘намо, за брда она“, објеручке помажу и братски сарађују са утаманитељима сопственог народа и припремају војну помоћ чуварима „најсвјетијег српског затвора“. И не хају да виде Призрен („та то је моје, дома ћу доћ“), Паћаршију чијег смо трона егзарси, Грачаницу, Љевишку, Високе Дечане… над чијим се вјековним миром поново вије црна сјенка двоглавог орла.
Писао сам ти већ о томе да свако вријеме има своје битке и своје хероје и своје кукавице, своје Обилиће и своје Бранковиће, само се у овом нашем, изгледа, ових других намножило толико да се питам јесмо ли ми синови и унуци оних који бјеху „кадри стићи и утећи, и на страшном мјесту постојати“! Јесмо ли се листом и дефинитивно помирили са изгубом, јесмо ли заувијек окренули леђа браћи и прихватили се крвничког ножа заривеног под свето косовско ребро. Али, искрен да ти будем, није ми толико до оних који су били, јесу и заувијек ће бити гује које смо гајили у њедрима, праштали им злодјела и хранили им незајажљиву жељу за тлачењем и доминацијом. Више ми је до ових наших, салонских, Срба, који, са сигурне даљине и без икакве одговорности, ламентирају над Косметом и као на спортској кладионици „типују“ онога који ће, у име свих нас који смо га одавно издали, ставити параф на акт коначне косовске издаје . „Издаће Вучић, неће издати“, дилема је као пред „вјечити дерби“, сумња се у судије, делегате… само је публика унапријед амнестирана од псовања и пљувања.
Трну последње одсјеви свјетла и сумрак се из буџака лагано шири простором. Гледам како се гаси сјај прађедове „Медаље Обилића“ коју с поносом држимо на зиду, тик до портрета родитеља, и питам се: тамни ли то под гумицом таме или је постиђена нашом недостојношћу. И хоћу да вјерујем, као очајник на трошном сплаву насред узбурканог океана држим се за наду да ћемо и да ћете наћи нешто чиме ћемо заштитити танушни пламен свијеће под којим ћемо препознати пут. Да ћемо, као некад одасвуд прогоњени Јевреји, сачувати себе у себи, јер се само тако може одупријети времену и душманима. „Догодине у Јерусалиму“, више од пет вјекова, поздрављали су се Јевреји широм свијета, том максимом завршавали своје свете пјесме и чекали. Ни нама сада не преостаје ништа друго до чекање. А да би чекање имало смисао, да би акумулирало етичку и родољубиву снагу и чувало жар под пепелом, мораћемо се сваког дана присјећати шта чекамо. И зато, роде мој: „догодине у Призрену“! Макар трајало и стотину година.
Емило Лабудовић/ИН4С