Ћераћемо се још
Пројекат расрбљавања Црне Горе траје већ век и по, и потпуно је одвојен од персоналних решења и личности које у њему учествују. Почео је као сукоб Петровића и Обреновића око тога која ће од две српске државе да предводи ослобођење, наставио се преко Пирове победе Карађорђевића 1918., затим Милована Ђиласа, па све до наших дана и нама познатијих актера попут Булатовића, Маровића, Ђукановића и донедавних анонимуса Бечића, Кривокапића и других. Последњих деценија у пројекту је на свој начин учествовао и покојни митрополит Амфилохије Радовић, а после његове смрти, ово дело су наставили његови најближи сарадници отац Гојко Перовић, епископ Јоаникије и други.
Данас, с временске дистанце, потпуно је јасно да је сваки од наведених учесника, свесно или несвесно, намерно или случајно, препредено или по наивности, додао свој камен у велики мозаик одвајања Црне Горе од остатка Српства. Политички пројекат је већ завршен, остало је само да се доврши црквено одвајање, те због тога не можемо да кривимо или оптужујемо само једну особу.
У том светлу гледано, јасно је да је и јучерашњи скандал који је премијер Кривокапић приредио у Патријаршији само наставак истог процеса црквеног одвајања и потпуно очекиван. Кривокапић је крив, колико и сви остали јер ако без емоција и рационално гледамо, можемо да увидимо да су читав низ изјава, догађаја и поступака које је рецимо митрополит Амфилохије радио последњих 20 година, а који су такође део поменутог великог мозаика. Довољно је да се сетимо комичног скупљања црквених титула које ”вуку” ка аутономији, егзарх, архиепископ, потом мање смешног стварања Епископског Савета, који се понашао као аутономни Синод у односу на остатак Српске Цркве, тихог избацивања имена Српска из назива Митрополије и крштеница, па све до низа његових неспретних, случајних изјава, које су ишле на руку сепаратистима, а које су се непрестано понављале и сваки пут тражиле демантије, појашњења, тумачења и слично.
Једнако и у црквени дискурс Амфилохијевих фанова као нормалне ушле су кованице Православна црква у Црној Гори, Србијанска Патријаршија, Београдска Патријаршија, Црква Србије и слично. Истовремено, потпуно суманута титула егзарха (која означава црквену личност на подручју у коме нема редовне црквене власти – патријарха) експлоатисана је и кориштена до невиђених размера. Евидентно је да су епископи Српске цркве били поприлично попустљиви пред ауторитетом митрополита Амфилохија и нису видели од дрвета шуму.
На исти такав начин и на истом фону, али са далеко мање шарма и ауторитета, наследници Амфилохија измишљају титуле и црквене вратоломне конструкције ”Трон Светог Петра Цетињског”, која има призвук древних Патријаршија ”Трон апостола Петра”- Рим, ”Трон апостола Марка” – Александрија, ”Апостола Андреја” – Цариград итд. Међутим, те древне Цркве понекад користе те називе јер су речени апостоли њихови оснивачи. С друге стране, Митрополија Цетињска је имала митрополите пре Петра Цетињског, будући да је саставни део СПЦ која је Трон Светог Саве већ 800 година. Управо због тог континуитета унутар Српске цркве, она никад не може да буде Трон Светог Петра Цетињског, једнако као што нико Московску Патријаршију не назива Троном Светог Тихона. Ипак, аутономашима лепо звучи да имају свој трон, као и велики играчи, иако га у реалности немају, па ће зато срећемо ову конструкцију, коју је јуче искористио Кривокапић.
За сада није јасно да ли је епископ Јоаникије жртва или саучесник у јучерашњој епизоди дугог процеса разградње Српства у Црној Гори. За сада је показао да је доследан ученик Амфилохија, јер на дневној бази имамо ред погрешних изјава, ред суза и емоционалних уцена, ред љутње, ред клетви, ред србовања, ред игнорисања слона у стакленој радњи, итд. Иако сви непрекидно говоре о популарности и ауторитету Јоаникија међу народом, несумњиво је једино да је Гојко Перовић неприкосновени spiritus movens милогорчења Српске цркве у Републици Црној Гори. Гојко је такође шампион у неспретним изјавама, међутим, јавности је познатији као симпатични, непосредни поп, који је пун животног искуства и као такав је најпознатији поп у Српској цркви данас. И Гојко и Јоаникије имају озбиљну медијску промоцију, којој полажу доста пажње и труда, те мора да се призна да су успешни.
Управо због тога, Јоаникије и Гојко су успели да оправдају и ублаже јучерашњи евидентни напад на српске интересе, те да чак пронађу оправдање или објашњење Кривокапићевих поступака. Срби у Црној Гори немају ништа од Јоаникијевог разочарања или изненађења поступком Кривокапића. Ипак, саопштење Патријаршије које је било неоубичајено оштро, показује сав промашај Јоаникијеве црквене политике у Црној Гори, будући да је разговор и сусрет био далеко мучнији него што је приказано. Јасно је да Влада Црне Горе не жели да потпише Темељни Уговор са СПЦ, а објашњења која даје су наивна и детињаста. Српској цркви је јасно да ће морати да се сачека нека нова Влада и нови Премијер. Ред би био да то и Јоаникије призна.
Ситуација је лоша и иде ка горем. Можемо се само надати да ће српски народ у Црној Гори, који је масовношћу литија спасио своје светиње, имати довољно снаге да се одупре емоционалним манипулацијама и смишљеној пропаганди, те да по делима, а не речима, препозна вукове у јагњећој кожи.
Ненад Кнежевић
Видовдан