Српски заборав и немар немају границе и постали су колективна карактерна црта нашег народа. Док сам писао „Књигу о Начертанију”, за коју сам добио Октобарску награду града Београда (1994), сви моји напори да дођем до оригинала Гарашаниновог „Начертанија” били су и остали безуспешни. У трагању сам ангажовао највише органе власти у земљи, најпознатије архивисте и зналце старина, а резултати су били поражавајући. Усуђујем се да јавности саопштим опомињуће сазнање, као вероватну могућност нестанка овог документа од националног значаја.
„Начертаније” је настало на основу Заховог „Плана” и Гарашанин га је предао кнезу Александру Карађорђевићу (1844). Зна се, да је, потом, чуван у двору краља Петра, од кога је Миленко Вукићевић добио дозволу да га објави (1906). Од тада се о оригиналу више ништа поуздано не зна. Несумњиво је да је био у власништву Карађорђевића до 1945. године и потом дошао у посед Јосипа Броза. Покојни професор Бранко Петрановић, када сам писао „Књигу о Начертанију”, говорио ми је да је Броз чувао у Двору на Дедињу сву приручну архиву краља Александра, дакле и „Начертаније”. После Титове смрти дворску и Титову архиву прегледала је једна комисија у којој је био и академик Дејан Медаковић. Када сам га упитао да ли је видео „Начертаније”, одговорио ми је: „У једном списку пописа архивалија налазио се податак о њему. Када смо дошли до тог броја у фасцикли нашли смо коверат на којем је писало ’Начертаније’, али у коверти није било ничега.”
Шта се десило? После Титове смрти први који су ушли у Двор на Дедињу били су Стане Доланц и Фадиљ Хоџа, по казивању многих, још живих и здравих архивских радника. Да ли је неко од поменутих моћника понео са собом и Гарашаниново „Начертаније”?
Када је председник Томислав Николић оформио комисију да прегледа заостали сандук од очерупаног Титовог наслеђа, који се чува у Народној банци, и у њој именовао професора Оливера Антића, сазнао сам од колеге да у њему нема „Начертанија”.
Где је овај докуменат, који се толико пута помињао и на суђењу у Хагу Слободану Милошевићу и другим српским грађанима? У новијим хрватским радовима на ову тему јавља се мишљење да Гарашаниново „Начертаније” и није постојало, јер, да јесте, Срби би објавили његов оригинал! Тежња је хрватске и пољске историографије да докажу постојање само Заховог „Плана” и непостојање Гарашаниновог „Начертанија”. Млади пољски повесник Пјотр Жужек долазио је два пута код мене да прави интервју на ову тему, којој је веома озбиљно приступио. Без обзира на то што постоји неколико аутентичних преписа „Начертанија”, могуће је да ће од стварности ово постати још једна митолошка тема у српској и светској историографији.
Ако су Стане Доланц или Фадиљ Хоџа позајмили (да не кажем украли) докуменат, није искључено да ће нас, једнога дана, када се врши сукцесија архивалија југословенске провинијенције, њиме уцењивати Албин Курти или Јанез Јанша. Још нам и то треба!
***
Судбина Одлуке Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 13. новембра 1918. године извеснија је. Данас се у Архиву Југославије чува један примерак, писан на самој скупштини, с потписима свих учесника. Пуким случајем он је спасен, али други примерак, који је предат Влади Краљевине Србије или регенту, калиграфски исписан као плакат, такође с потписима свих учесника скупштине, у приватном је власништву. Овај примерак чувао се у Архиву Министарства спољних послова, што указује да је био предат председнику владе. Директор овог архива, покојни Жика Анић, посетио ме је на Филозофском факултету и обавестио о његовој судбини, остављајући ми у аманет да о овоме, једнога дана, обавестим јавност. Један од највиших функционера СКЈ дошао је код Анића, тражио, добио и однео докуменат, и никада га није вратио. Исти партијски функционер, по казивању особе која је још жива, купио је по багателној цени слике које су украшавале зграду ЦК СКЈ. Одлука је национално благо српског, а слике југословенских народа и државе.
***
Постојала су три дворска комплекса Обреновића и сва три саградио је кнез Милош. Први у Крагујевцу, други у Пожаревцу, а трећи у Београду и Топчидеру. О трећем највише знамо само зато што је од њега највише сачувано. Дворски комплекс у Пожаревцу више не постоји, већ само добра књига о његовом бивствовању од повесника Мирољуба Манојловића. С Крагујевцем је нешто другачије, сачувана су два конака: Амиџин и кнеза Михаила. Шарени конак кнегиње Љубице сагорео је у пожару (1884), а конак кнеза Милоша у бомбардовању 1941. године. Од два преостала конака имамо само зидине, а од бројних пратећих објеката нема ништа, ни зидина, ни темеља. Српски немар кривац је што је ватра прогутала кнегињин конак, а Немци што су бомбардовали Крагујевац и срушили кнежев конак. А ко је одговоран што о унутрашњости свих поменутих конака знамо само онолико колико су података оставили путописци, попут Вујића, Каница, Јиречека и других? Крагујевачки конаци, посебно кнегињин и кнежев, право су благо прве половине 19. века, за Крагујевац и Кнежевину Србију. Унутрашњост оба двора је осликана од стране уметника оног времена, ангажованих од владара. Да наведем само неколико примера од велике историјске и уметничке вредности. На зидовима конака осликане су све битке у којима је учествовао Милош Обреновић, а на једном ретка слика србијанског владара у природној величини, можда најлепша од свих. И кнегињин конак био је осликан многим занимљивостима, чак и неким фриволним сценама. Ниједна илустрација (фотографија, литографија или њима слично) о унутрашњости престоничких дворова није сачувана. Покушао сам, посредством три установе културе: Архива Шумадије, Завода за заштиту споменика, Народног музеја у Крагујевцу да дођем до било какве илустрације за своју књигу о кнезу Милошу и од свих добио негативан одговор. Да ли је могуће да до 1884, односно 1941. године, нико није сликао или снимио унутрашњост ових дворова? Да ли је могуће да ниједна крагујевачка грађанска породица, ако то већ нису државне установе, није сачувала ниједну илустрацију унутрашњости конака? Како је могуће да поменуте државне установе нису успеле да ишта од свега тога истраже, пронађу и сачувају за нас и наше потомство? А Крагујевац и Крагујевчани се поносе да су били престони град Србије!
***
Одговор мојим критичарима. Ова три текста посвећена су пропадању нашег националног добра, а не појмовима „србијанска” и „српска” држава. Кнежевина и Краљевина Србија (до 1918) јесте србијанска држава колико и српска. Оба назива су исправна и легитимна.
Радош Љушић/Политика