Сви народи свијета имају сопствену историју, језик, традицију, културно наслеђе које је дио њиховог идентитета. Тако и Црна Гора има своје наслеђе, славну прошлост са којом се поносимо. Али Црна Гора је специфична по томе што јој се десило потпуно кречење и фабриковање сопствене прошлости са јасним циљем, а то је национална индоктринација млађих нараштаја.
У најкраћим цртама можемо прокоментарисати на чему почива савремени црногорски национални идентитет. Савремени црногорски идентитет у оним оквирима у којима се данас може препознати је потпуно непознат прошлости Црне Горе. Зашто? Из простог разлога што данашњи монтенегрински идеолози не могу пронаћи нити једну значајну личност из историје Црне Горе која се својим дјеловањем подудара са оном идеологијом која је заступљена код данашњих националних Црногораца који негирају све српско у Црној Гори. Узећемо само неколико личности из историје Црне Горе на које се данас позивају дукљански идеолози као примјер:
-Књаз Данило Петровић. Поједини историчари га називају човјеком који се борио против руског утицаја у Црној Гори, што је нетачно. Да није било царске Русије не би ни Данило постао црногорски књаз што је неспорна чињеница. Књаз Данило се борио за ослобођење српског народа посебно у Херцеговини због чега и 1852-1853. године Османско царство напада Црну Гору, због чега је 1858. године црногорска војска остварила величанствену побједу на Граховцу. Са друге стране сви они који негирају историјат тробојке као државне заставе у Црној Гори, треба да знају да је управо у вријеме књаза Данила тробојка била државна застава Црне Горе.
-Краљ Никола. Оно што је јако занимљиво када говоримо о оним историчарима из Црне Горе који негирају све српско у њој је сама чињеница да када говоре о краљу Николи узимају само период од 1918. године као крунски доказ којим би могли да потврде своје ставове што је неприхватљиво. Јер ако се ико борио за српско ослобођење и уједињење то је био краљ Никола, ако је ико величао славу српског народа то је краљ Никола. Да је којим случајем 1918. краљ Никола изабран за суверена нове велике државе он би објеручке прихватио ту државу.
-Секула Дрљевић камелеон и конвертит у правом смислу те ријечи. Неко ко је добар дио свог живота провео као национални Србин, човјек који је заговарао стварање јединствене српске државе. Дрљевић на почетку Првог свјетског рата говори како му је жао што међународно право не подразумијева када неко објави рат Србији да то по аутоматизму значи да је објавио и рат Црној Гори. Од националног Србина, Дрљевић касније постаје Црногорац да би у Другом свјетском рату постао близак сарадниг режима Анта Павелића.
-Крсто Поповић никада није негирао српско поријекло као ни српски карактер Црне Горе. За Црну Гору је говорио да је „Она земља ђе се сачувала искра слободе Србинове“. Велики анти-комуниста кога данас подједнако величају они који се позивају на комунистичко наслеђе, а они су му дошли главе.
-Милован Ђилас. Када се помене име овога човјека прва помисао је да је он утемељивач савременог црногорског националног идентитета. Ђилас је 1. маја 1945. године објавио у Борби да су „Срби и Црногорци једног српског поријекла“, али да је стварање нације ишло како је рекао различитим путевима. Ђилас је у том тексту покушао да објасни како се национална свијест Црногораца развијала посебно али је исто тако 1991. године рекао:“ Ја сам увијек сматрао да су Црногорци Срби, али да постоје разлике међу њима које не треба гушити, као што их не треба ни измишљати“.
На крају можемо закључити да је резултат индоктринације младих нараштаја који се спроводио годинама у Црној Гори нажалост успио код једног дијела њених грађана, а као резултат њихове националне политике можемо издвојити немили догађај од прије пар дана на Цетињу, када је група ученика из Цетиња узвикивала испред Цетињске богословије „Уа“ а тај повик је био упућен свим нашим прецима који су се борили за Црну Гору.
Илија Бајовић/ИН4С