Нема никакве сумње да би Домановићев вођа лоше прошао код наших, још увијек актуелних политичара. Он би, у њиховој олигархији једва могао бити – шегрт!
Неко злурад би се нашалио: Као да су ови наши видовити… Водећи следбенике у провалију, он је имао макар једну олакшавајућу околност – био је слијеп!
Овога пута не бих о томе ко нас је све „водио“, од лажног Цара, до лажног Маршала, јер би се постиђели и свога менталитета и своје историје, у којој нам је могао бити „свак отац и вођа“!
Страшно је то што нам се исто понавља и до ових дана, упркос, рецимо, „интернету“, који писменим људима предочава какве – такве чињенице. Дакле, искључићемо Домановићевог слијепца као вођу. Овдје је у питању више „вођа“ са истовјетним хендикедпом, који нам до бесвијести понављају отрцану мантру како су нам „еуроатлантске интеграције – једина алтернатива“! Аман, наши драги и уважени слијепци, односно „вође“!
Нешто сам о томе, под сличним насловом, покушао да кажем на овом Порталу, прије неколико мјесеци. Пријатељи су ми, међутим, замјерили што сам побројао премало тих магнетских „еуроатлантских предности“, тако да ћу овом приликом покушати, у том погледу, да се поправим. Да проширим лепезу лукративних и осталих „духовних“ предности, које нам нуди ( уз мало сјутра!) наш пријатељски Запад. А плаћени сорошовци неуморно рекламирају.
Годинама чекам да ми неко мудрији од мене (а таквих је на сваком кораку) каже које су то „еуроатлантске вриједности“ којима ми тежимо деценијама, али никако да их дохватимо, или да им се, бар, примакнемо! А у тој намјери потрошили смо толико година и толико енергије, и политичке, и дипломатске, и финансијске и сваке друге… Додуше, оне која се тиче памети баш и нијесмо! Али смо бар остали доследни – да са тога пута не скренемо. И у Србији, а нарочито у Црној Шуми.
( У Србији је, изгледа, наступило вријеме хлађења, што се не би могло рећи за Ц Г).
Кад је већ тако, покушаћу макар сам себи да објасним о чему се ради, с разложном надом да ће ми у томе помоћи и умни посјетиоци овог часног Портала.
Почео бих од оног, како смо у „једноумљу“ навикли да кажемо – друштвено-политичког система, до кога се раније стизало, углавном, уз помоћ револуција…
Прва ставка би, на неки начин, и несумњиво, кад је ријеч о економско-политичком „суставу“ који смо прихватили био неолиберализам, рушећи мрски социјализам, у нас „са људским ликом“, а да нас нико за ову поприличну друштвено-економску промјену није ни питао! И још смо у њему.
Нема везе што је овај систем дефинитивно пропао и у Америци, његовој колијевци, тај глас до нас, изгледа, још није стигао. Док други на планети размишљају озбиљно о томе шта би могло да га замијени, ми се, посебно у ЦГ, држимо неолиберализма, као што би рекао Броз о судству „ко пјан плота“!
Нама је, засад, „добар“ и бирократски тоталитаризам, по угледу на Брисел и његове ни од кога изабране комесаре! Тако нам је „с неба пала“ и актуелна влада!
У групу ових политичко-економских циљева, којима са „ доста успјеха“ тежимо, спада и вјерност ММФу (који је „међународни“, колико је и Свјетска банка „свјетска“!) а који нам одређује све развојне и платежне параметре, али ако наше газде хоће што прије у дужничко ропство, онда нам нема другог пута! (Сјетимо се само да су, рецимо, и Чаушеску и Гадафи изгубили главе због тога што су се усудили да друкчије о ММФу мисле, па да се тако и понашају). Како кажу у питомој Шумадији: „Ђускај, брале, кад си се у коло ухватио!“
Друга ставка би била – питање вјере на Планети. Као неко ко се поприлично дуго бави „новим свјетским поретком“, под упрошћеном паролом „једна држава, једна влада“, па, дакле, и једна вјера, дуго сам, а и помало наивно размишљао да ли ће то бити католицизам или јудејство. Јасно нам је да су и ислам и православље, из досадашње злочиначке активности и планова Глобалиста, осуђени на елиминацију… Па, неће бити.
Нова вјера Глобалиста била би, све су прилике, ни јудаизам , ни католицизам, већ – сатанизам! Могло би ово да се прикрије и под другим именом, рецимо Луцифер(ијанство) , али му дође на исто. Ту се , на неки начин, уклапа и тзв „теслијанство“, по замисли и изведби наших домаћих „теслијанаца“(В.Абрамовића)…
За ову прилику довољно је подсјетити се сатанистичких обреда у којима се пије крв невине дјеце, па да се човјеку дигне коса на глави од нових „религија“! И да су нам управо сатанисти бацили тоне бомби са осиромашеним уранијумом на скраћену Југославију!
Трећа ставка, којој неке наше (бивше, дај Боже) вође теже, не знајући, наравно, ни о чему се ради, јесте поклоништво богу Мамону, односно, крајње поједностављено речено „богу“ новца и материјалних богастава. Ако би потражили помоћ Библије, Манон је демон, или противник Бога. Али, нема никакве сумње, да је он „бог“ Атлантиста. Хришћанство је и у Европи, а и у Америци, успјешно сахрањено. Превласт имају – сатанисти. Поклонике „бога“ Мамона, у ЦГ одавно знамо, али их јуначки трпимо..
Оно што заслужује посебну пажњу јесте тзв. „западна демократија“, као циљна мета домаћих еуроатлантиста. Последњи амерички предсједнички избори, као примјер планетарне и бескрупулозне изборне крађе, најбоље су показали чему теже наши властодршци, набијајући нам на нос „западне узоре“. Неки ка њој и даље теже, не примјећујући да се она, оваква каква је, заразно излила и на ове наше балканске просторе. Нијесу, ваљда, ни запазили да је увелико – извозимо!
Вођа чувеног „Отпора“, као ђак ЦИЈЕ и плаћеник Сороша , Срђа Поповић, који је у једној од првих плишаних револуција, уз помоћ осталих плаћеника, срушио Милошевића, сада ће као „професор“ учествовати у устоличењу дементног и карикатуралног Бајдена! Дакле, никако се не би могло рећи да заостајемо у примјени и ширењу тзв. западне демократије, која се код нас увелико запатила! Сву њену биједу, пардон – успјешност, видјели смо, да још једном поновим, у последњим, вишеструко и масовно покраденим предсједничким изборима у САД!
Овдје је било ријечи само о тзв. „изборној демократији“, да остале облике ових друштвено- политичких појава , прожетих сваковрсним плаћеним лажима и корупционаштвом и не спомињемо.
У западне „врлине“ којима тежимо спадају и закони о лобирању, односно о озакоњењу плаћених лажи, које смо и у Београду и Подгорици одавно усвојили. Али, остало је још доста тога зашта се ваља потрудити.
Руку на срце, порадили смо подоста и на затирању такозваних традиционалних вриједности – чојству ( шта ли то, забога, бјеше?), витештву ( да ли је то оно што нам данас демонстрирају Вељови „комити“?), моралу ( то бијаше оно што се мора кад нареди Поглавник и његова свита?)…
Добро (какво црно добро!), доста смо урадили и на озакоњењу хомосексуалности, односно геј права, педера и лезбејки. У Црној Шуми је, ако се не варам, већ усвојен и Закон о склапању истополних бракова, док је у Србији управо „на дневном реду“! Ту су и други слични закони (неки су у Београду већ усвојени), све по наруџби из Брисела…
Могло би то све заједно да се назове и законом о разбијању породице, усвојеном по наређењу и „под морање“, али се то, ваљда у нашем безглавом јуришу „на Запад“, подразумијева… Оно што није успјело у хазарском комунистичком, завршава се, ево, опет по налогу англосаксонских Хазара, у овом безименом систему!
Нема везе што су и друге „еуроатлантске врлине“ којима , како се испоставља, тежимо, све до једне, у знаку Антихриста!
Набројаћу насумице. Рецимо – хедонизам. Довољно је сјетити се Броза , на кога нас, дању и ноћу, подсјећа његов посмртни споменик насред Подгорице. (Пада ми на памет да је он у Црној Шуми реанимиран, па и у бронаном обличју, зато што је, послије Павелића потаманио понајвише Срба! Довољно да га тамошњи помахнитали србомрсци задуго кују у звијезде!) Он је синоним рећи ће неко, за ову антихришћанску појаву. Али је своје вјерне следбенике нашао у Поглавнику и његовој камарили.
У „врлине“ еуроатлантиста којима стремимо, спада, бесумње, и озакоњење , рецимо, педофилије, или инцеста, чему се можемо ускоро надати. У остале „циљне мете“ – разбијање брака и породице, што смо узгред споменули, а чему су нас учили , рекох већ, још у раном комунизму…
У овом присјећању изостали су и разни облици западне културе и духовности, које у оном њеном првобитном облику тамо одавно нема. Али то, ваљда, не би требало да нас сјекира. Јер, тамо данас цвјетају разни узорци субкултуре, од музике до филмова, који су у служби Атлантиста, ( и Антихриста) а којима нас наш узорни Запад даноноћно запљускује и који се сјајно примају на овим балканским просторима! Ту, рецимо, спада, и такмичење за пјесму Евровизије, у којој се одреда промовишу геј учесници, и гдје ми одавно не пропуштамо ни једну прилику да се, захваљујући договореном „навијању“, изнова избламирамо.
Знам да упркос извјесном труду и напрегнутом присјећању, нијесам ни изблиза побројао све „предности“ безименог система којег, такорећи будни, сањамо и „узоре“ пред којима смо засукали рукаве и потпрашили пете… Тјеши ме, једино, сазнање да до њега нећемо никада ни доћи. Због тога сам безмјерно захвалан нашем освједоченом „пријатељу“ и савјетнику у Београду, Шредеру, који је свом фавориту З. Ђинђићу још прије двије деценије рекао: „Каква Европска унија! То није ваша перспективна варијанта. ЕУ ће бити до негдашњих граница Аустро-Угарске!“
У овом часу падају ми на памет и „визионари“ Црне Шуме, од којих је још један на власти, како су они „имали визију“, ваљда уз помоћ баба Ванге, па ће ЦГ , међу првима ,(мало уз помоћ и вербални стимуланс САД) признати Косово, па потом санкције братској Русији, па затим слиједи учлањење у Нато, а све мимо воље злосрећног и неуког црногорског народа… (Не знам зашто би они за било шта питали луђе од себе??
Рекао сам негдје раније, да је олакшавајућа околност то што нас је Поглавник на вријеме уписао у НАТО, тако да ће нам на путу у беспуће труд бити знатно олакшан!
Таман сам мислио да се у свој овој муци (и бруци!) мало насмијем, кад сам се сјетио да и у садашњем руководству Црне Шуме имамо таквих „визионара“! Нека нам је наздравље… Не знам ко ће се од њихових ближњих стиђети ове „визије“, они, вјероватно, неће! Таман посла! „Еуроатлантизам нема алтернативе“!!!
Оно што посебно занима наше еуроатлантске „савјетнике“, и стимулаторе у овој безумној и помало безизгледној трци јесте – што успјешније ширење аутошовинизма, са уграђеним комплексом кривице за све што је било лоше на Балкану у последњих неколико стотина година! И што се, наравно, може приписати једино – Србима! Не може се рећи да „Друга Србије“ ту није имала поприлично успјеха, укључујући подручја Црне Шуме и Босне поносне!
Али, докад, забога? И поновићу нешто што сам већ раније рекао, овога пута без примјеса козерије:
Не спадам, не дао Бог, ни у еврофанатике, али ни у евроскептике. Спадам у жестоке противнике ове антихришћанске Европе (да САД и не спомињем) с надом у Бога да ће се њихова Унија распасти прије него што наши еурофанатични празноглави ајвани закуцају на њена врата!
Јован Лакићевић/ИН4С